Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Не таласај!

Nojeva-glava-u-peskuСтари режимски начин живота не таласај најбољу примену је нашао у данашњој цркви. Незванично је правило да се критички не говори о стању у СПЦ да се не би урушила њена „институција“. Изрека „слушај попа шта говори, а не гледај шта ради“ постала је једини начин живота верника. Свака црквена јединица је постала мала феудална држава у којој охоли владари управљају на деспотски начин. Ти владари имају своје слуге и помоћнике који су често још гори од газди. Невероватно раскошан живот боде очи верника који често једва састављају крај са крајем. Ризикују се невероватне увреде ако било којем црквеном властодршцу поменете могућност да црква помогне гладне и понижене. Они само „спасавају душе“ а тела их не занимају. Наравно у то се не рачунају они сами. Често су на политичким трибинама и у друштву државних колега властелина. Организују се раскошни банкети и пријеми, невероватне суме се троше на пијанство и прождеравање.
Народ све то гледа и повлачи се из живота цркве. Невероватан број људи управо из ових разлога тврди да верује у Бога али не у цркву оваква каква је и у попове. Црква постаје музеј традиције у који људи улазе два-три пута годишње да испуне некакву рутину. Запањујуће је незнање о цркви и вери. А за то су свештеници криви јер не можеш проповедати нешто о чему немаш појма. Никако да се нађе прихватљива граница између интелектуалног и практичног. Са једне стране имате оне који су у интелектуалним висинама и који народу причају о високој теологији, а са друге оне који се задржавају на припостим причицама које су често проткане сујеверјем и погрешном традицијом. Трагично изгеда када се ове две струје помешају па они припрости почну да „просипају“ високу теологију. А то је последица црквеног школства које је у дубоком заостатку са савременим светом и његовим принципима, као и у недостатку „мисионарске спреме“.
Исто тако невероватна је количина сујете и гордости код данашњих црквених учитеља. Потурају се идеје које су у директној супротности са учењем цркве и које иду против традиције нашега народа. Свако супротстављање овим идејама схвата се као борба против њих самих. Иде се дотле да само подобни могу добити своју службу у цркви. Свако одступање од њихових идеја је строго кажњиво.
Са друге стране ни њигови противници нису оперисани од ових особина. Искључиво они су у праву, њихови противници су највећи издајници, а описују их најгорим именима и називима. И за једне и за друге је својствено трагично непознавање живота цркве и постојање заједнице. Ослоњени су само на себе, или на групацију са сличним погледима. Саможиви су и самољубиви, а не схватају да и један и други пут воде у пропаст.
Поставља се питање зашто о овом писати и говорити и да ли ће то још више пољуљати већ ослабљене темеље цркве. Наравно да неће. Указивање на грешке је одувек био израз љубави према нечему шта волимо. А СПЦ је најзначајнији орган постојања напега народа. Управо због овога треба инсистирати на исправљању грешака које су постале веома видљиве у нашој светосавској цркви.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Advertisements

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Уводник | Оставите коментар

Повратак цара

Постоји много судбоносних датума у светској историји. Догађаји који су се дешавали на те дане одређивали су судбину људи, држава и система. Један од тих датума је и 17. јул. Убиство цара Николаја II у Русији 1917. и генерала Драгољуба Михаиловића истога датума 1946. године означило је прекретницу једног доба и повукло границу између добра и зла, између лажи и истине.
Обојица поштовани од свог народа, домаћини, борци, добри људи. И један и други изложени невиђеној пропаганди која је за једини циљ имала њихово блаћење и уништење. Њихов грех је био што се нису предали, што су волели свој народ, своју земљу и своју веру. И што нису допустили да скоројевићи и бандити узму власт у своје руке.
Деценијама није смело да се говори о њима. Спомињани су у уџбеницима и књигама као тешки зликовци, ниткови и непријатељи напретка. Описивани су њихови страшни злочини, снимани пропагандни филмови у којима су представљани као пијанци и блудници. Народ је то прихватио без трунке сумње и окренуо се новим идолима.
Систем створен на крви невиних, на сузама гладних, прогоњених и понижених пао је као кула од карата. Народне очи су се коначно отвориле. Виделе су безброј масовних гробница, редове гладних, уништеног сељака, протраћену индустрију, бескрупулозне диктаторе огрезле у народној крви. Ипак било је касно. „За просутим млеком се не плаче“, каже народна изрека.
У таквом мраку и безнађу као највећа светиљка засветлела су два лика. Цара Николаја и генерале Драже. Њиховим примером показано нам је какав живот треба живети, какву жртву треба поднети и каквом путу треба следовати. Из океана прљаве пропаганде неиспрљани су испливали мученици за веру, народ и државу.
Међутим ми и даље терамо по своме. Изгледа да нам амбис у који смо упали није довољан, па хоћемо да тонемо још дубље. Нигде у свету није теже него у данашњој Србији рећи истину. У моди је лаж. Животна, историјска, друштвена, духовна лаж. И даље се нисмо опаметили па за своје главешине бирамо оне најнедостојније, а за чување наредног напретка бирамо највеће лопове. Нико из комунистичке клике није одговорио за своја недела. Творци најстрашнијих мучилишта слободно се шетају улицима и подсмевају жртвама. У историјским уџбеницима учимо лажну историју, на школама и факултима предају људи који су безнадежно заражени вирусом мржње и презира према свом народу. За црквене великодостојнике бирамо најгоре, оне који су лишени било какве везе са реалношћу и за које је једина брига њихов стомак и безгранична сујета.
Каквим путем требамо да идемо показано нам је у примеру цара Николаја и генерала Драже. И ко зна можда је овај 17. јул прилика да окренемо точак историје назад, да се повратимо из овог пакла и да уништимо авет коју носимо на леђима већ много, много година.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Уводник | Оставите коментар

Инквизиција

Посветивши тему овога броја логору Јасеновац и страдању српског народа свесни смо да ћемо изазвати лавину негативних коментара дежурних душебрижника. За њих је то завршена и небитна прича и свако поновно покретање сећања на невине жртве је директан удар на њих. Пре свега на њихов новчаник. Сви они су скупо плаћени да на сваком могућем кораку што више дискредитују српску историју, традицију и дух. И у томе добро успевају играјући на карту добро познате српске заборавности и глупости која је ових дана највидљивија у очигледној изборној крађи.
У исто време прва асоцијација сваког иоле образованог грађанина света (они обични и не знају ко су то Срби) на Србију је геноцид, клања, етничка чишћења. Тачно по сада већ стандардном холивудском клишеу добрих и лоших момака. Стога није ни чудно што америчка комичарка Челси Хендлер може да изјави да је Србија једно велико разочарење, срамота, место геноцида, земља дивљака, а и да изрази чуђење што ми знамо да користимо интернет. Исто тако могуће је да шведски радио водитељ Герт Филкинг у својој емисије Србе „почасти“ епитетом проклете свиње. После ових инцидената као на покретној траци почели су да се нижу коментари дежурних патриота чудећи се незнању ових јавних личности. А није уопште потребно чуђење јер ни ми сами не знамо своју историју, а тражимо то од других.
Данашња омладина не зна апсолутно ништа о Јасеновцу, Јадовну, Старом Сајмишту, Јајинцима и осталим стратиштима српског народа. Из школских уџбеника је избачена ова тема или сведена на најмању могућу меру, под изговором да не буја међунационална мржња. Трома и неспособна држава до сада није учинила ниједан помак да се истина о српском страдању чује у свету. Несхватљиво да ниједан велики логор на територији Србије није претворен у меморијални центар и да не постоји музеј геноцида у земљи која је дала једну од највећих жртава у Другом светском рату. Зашто било која државна инстиција не реагује на смањивање броја жртава логора Јасеновац, подметање кукавијичијег јајета у музејској поставци спомен музеја овог логора, где се уместо аутентичних предмета и истина о овом логору поставља некаква изложба авангардних уметника?
Постављам и питање зашто наша Црква ћути? Ко је избацио јасеновачке страдалнике из црквеног календара, па их онда под окриљем ноћи вратио? Које су то владике и свештеници који не желе да се чује истина о овом месту великог српског страдања?
Исто тако несхватљива је и ароганција излапелих стараца из Српске академије наука и уметности који одбијају да пошаљу већ плаћено издање књиге великог историчара Виктора Новака о Јасеновцу, академијама наука широм света. Срамота, јад и беда!
Наш Центар је тога свестан и управо због тога се трудимо да свим својим моћима осветлимо жртве које су пале у заборав. Надамо се да ће нам се у овој борби придружити и остале патриотске организације.
Српске жртве нас опомињу да народ који не памти своју прошлост не може имати светлу будућност. Што би неки жарко и желели.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Уводник | Оставите коментар

Издаја

Тешки и подмукли потез којим се одустаје од идеала и пута којим се следује наш народ зове издаја. У светској историји најзначајнији моменти су њом прожети, а о њој je писано од давнина.
По томе се ни наш народ не разликује. У колективну свест уписано нам је да се морамо пазити издајника, а на овај страшан чин увек нас подсећа лик Вука Бранковића. Многобројни су наши издајници. Издавали су очеви синове, синови оца, краљеви краљеве, кумови кума… Као да је наш пут обасјан светлошћу али да увек постоји нека црна линија која га прати.
Објективна историја покушала је да реши ове тешке проблеме. Поглед на најпознатијег српског издајника Вука Бранковића је премештен у други угао. Утврђено је да он не само да није био издајник већ и велики човек који је покушао да се спаси оно што се спасти може. Проклета Јерина под другим светлом и није више толико проклета. Психолошки је све то веома разумљиво. Ретко који тренутак српске историје није прошао без већих падова, мука и страдања. А увек је лакше окривити неког другог, него себе за неку изгубљену битку.
Комунистичка пропаганда је специјално усавршила лепљење етикете издаје свим непослушним. За време Стаљина чак и они без трунке греха после тешке диктаторове речи признавали су најгоре могуће кривице и издаје.
Ништа боље није било ни у нашој Србији. Војници, интелигенција и свештенство су очас руке постали издајници. И не само они већ и рођени отац, мајка, брат, сестра, пријатељи… Нико није био сигуран.
Страдали су они најбољи. Велики српски херој генерал Милан Недић се и данас сматра за издајника. Изгледа да су заборављене његове речи: „Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја издаја.“
Оваква пракса је настављена до дана данашњег. Неокомунистичка камарила деведесетих је свакога ко је другачије мислио од њих именовала као издајника. И као никада до пре почело је пребројавање издајника у нашим редовима.
Ми следимо тај пут. Покушајте да разговарате са неким ко има супротно мишљење од вас. Одмах по сукобу мишљења налепиће вам огромну етикету издајник. Није битно чега, јер ће ваљда дискредитацијом противника потврдити истинитост својих уверења.
Наш Центар, као и овај часопис основани су на сасвим другим принципима. Уверени у праве вредности светосавског пута којим ходимо нама није потребно етикетирање и осуђивање других да би били чврсти у својој вери. Србији данас није потребно пребројавање издајника и стварање нових подела. Потребан нам је пут љубави и ревновања, као и очувања вековних духовних вредности. Коначно уједињење и превазилажење свих ситних интереса и личних нетрпељивости. То је програм којем следимо. Због тога нас и цене наши читаоци. Тим путем ћемо и наставити јер једино он води ка потпуном духовном и националном препороду.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Уводник | 2 коментара

Радост празника

Поштовани читаоци,
Налазимо се пред најрадоснијим хришћанским празником Божићем. Велика тајна оваплоћења Господа Исуса Христа и ове године се указује свима нама. Као витлејемски пастири ми морамо да је пригрлимо са немерљивом и чистом радошћу детета коме је ово задња прилика за спасење. Од чега требамо да се спасемо питаће се неко? Од савремене потрошачко – похлепне цивилизације која је своје пипке царила у наш живот, одређујући му своја правила и начин понашања. Та пошаст се труди да свим силама не само наш живот, већ и нашу дубоку веру замени љигавим прославама, утркивањем ко ће више новца потрошити на бесомучну куповину и уживањем у егоистичним страстима. Многи ће ову претњу схватити наивно али погледајте како је потрошачко друштво заменило благи и надахњујући култ Светог Николе са дебелим црвеним чичицом звани Деда Мраз. У данашњем времену нису битни елементи даривања: пажња, љубав и радост, већ да ли поклон има одговорајућу етикету и велику цену. Људи који су заварани овим шаренилом, а имају скромна примања у овим данима постају депресивни, не славе празнике, а честа су и самоубиства. Уместо да погледамо како су наши преци скромно у породичном оружењу и без много хвалисања славили Божић, ми гледамо неке друге народе, који се у божићним данима туку по супермаркетима зарад јефтинијих ствари. Време је да се у овим светлим данима окренемо породици, правим пријатељима и да напунимо духовне батерије за још једну годину.
Пред нама је нова 2012. година. Ова је била тешка и мучна у сваком погледу. Све смо више економски исцрпљени, становништво је незапослено, а плате мизерно мале. Неуспела државна политика ближи се све више и више свом заслуженом краху. Креће нови изборни циклус. Наредних неколико месеци осмехиваће вам се са свих ћошкова, новина, телевизије они који су вас довели у ову ситуацију. Сетите се свега тога када будете заокруживали име вашег фаворита на гласачком листићу. За годину пред нама кажу да ће бити још гора, а као да нешто може бити горе од ове ситуације. Ја вам не могу рећи како да је екомонски преживите, али вас могу подсетити да иако су важне, од материјалних ствари има нешто веће. Кризна времена захтевају паметна решења. Ојачајте своју веру, истражите неке нове светове, никако се не предајте бесконачном кукању и жаљењу за материјалним стварима. Реците себи: време је да се коначно нешто уради!
За наш Центар ова година је била успешна. Коначно смо успели да довршимо све радове на храму Светог цара Николаја. Етно-кућа са помоћним зградама је већ одавно у функцији, а довршава се и конак за све наше посетиоце и пријатеље. Оно што нас је још више обрадовало у овој години је почетак служења Светих литургија, прослава храмовне славе, као и посета руских козака са чудотворном иконом Пресвете Богородице Табинске.
Желим Вам да предстојеће божићне празнике проведете у породичном кругу са пуно радости и љубави, а да вас у овој новој 2012. години прати добро здравље и успех на сваком плану.
Христос се роди!

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Уводник | Оставите коментар

Преокрет

Наши политичари, аналитичари и активисти невладиних организација као да живе у неком паралелном свету. Док Европска унија пуца по свим шавовима, а највеће економије света падају као куле од карата, они причају о светлој будућности наше земље у оквиру Европске уније.
Да Европа нема намеру да Србију прими у своје окружење показују уцењивачки услови претходних година. Прво су то биле демократске промене, хапшење хашких оптуженика, па најзад успостављање дипломатских односа са квазидржавом Косовом (шта је то него признавање независности?!). Увидевши да од Београда нема никакве конкретне помоћи, српски народ је на Косову устао у одбрану својих домова, као и присуства српске државе. Да ли је ико од високих државних званичника помогао тим људима, који су последња брана потпуном преузимању Косова? Није и неће! Председник државе има паметнија посла на снимањима филмова, кошаркашким теренима… У исто време у скупштини посланици имају друге „обавезе“. Свађање око небитних ствари, псовање мајки, дремка, туча, прелиставање дневне штампе и уживање у обилним оброцима по цени од 80 динара. Српска православна црква дипломатски ћути. Где су српске владике на барикадама? Где је њихова помоћ у одсутним тренуцима? Зашто се не служе свакодневни молебни за наш напаћени народ на Косову? Због чека не уступе новац за скупи аутомобил десетини гладних породица на Косову, од којег би оне живеле месецима. Часни оци, није довољно писати само саопштења и апеле, већ треба конкретно урадити нешто.Да живимо у озбиљној држави сви потписници фамозног договора за преокрет били би похапшени и упућени на принудни рад. Плодове њиховог рада за бољитак државе осећамо сви ми. Да ли уопште има било какав морални кредибилитет политичар који је променио све дресеве и боје или млади потрчко који је од неуспешног студента у поцепаним фармеркама постао богаташ са џиповима и некретнинама које вреде стотине и стотине хиљаде евра?
Сећате ли се изјаве овог политичара да ће ономе ко буде носио било који барјак осим српског бити одсечена и рука и барјак? Сада он каже да треба да извадимо и бацимо наше срце Косово и Метохију да би били здрави. Да ли постоји још неко у овој земљи ко ће у то поверовати?
Тешка туга влада Србијом. Народ је доведен до ивице глади. Једини начин да би се преживело јесте да се прогута понос и да се учлањењем у неку партију добије посао на државним јаслама. Студенти који траже заустављање погубног процеса обезвређења знања и пљачкања које се проводи кроз велике школарине проглашени су за нераднике и вуцибатине. Па где то има?
Потребан је преокрет, али прави. Прво што се треба урадити јесте забрана бављења политиком свима онима који су нас довели до овога стања. Државу би требали да воде стручњаци и образовани људи, а не полтрони и лопови. Треба направити нову националну стратегију и бранити територије али у исто водити рационалну политику. Уколико се све ово не догоди нико не треба да се чуди ако у будућности још много Срба буде тражило руско држављанство.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Уводник | Оставите коментар

Велика опомена

Живимо у вероватно једном од најтежих периода српске историје. Чини се да не видимо куда идемо, а шта више као и да не желимо да нам боље.
Део територије наше државе је насилно окупиран, наши сународници у региону су дискриминисани и већини њих је забрањен повратак на своја вековна огњишта. Злочини који су вршени над нашим народом у последњих неколико деценија су или значајно умањени или потпуно прећутани, док су злочини који су починили Срби прувеличани или тотално измишљени. Управо због тога тема овога броја је посвећена недавним догађајима у којима је наш народ оцрњен и проглашен за геноцидан. Да ли је то истина видећете у ексклузивном разговору са истраживачем Александер Дорином.
Економија је на коленима, степен незапослености на огромном новоу, а чак и они који раде примају мизерне плате, недовољне за било какво преживљавање. Тренд занемаривања било какве помоћи земљорадницима је настављен. Сељаци су остављени на цедилу, а већина становника ове земље их се и стиди, заборављајући да смо до пре неколико деценија били земља која је позната по својој пољопривреди.
Политичке партије су већ одавно одрођене од народа и воде бригу само о својем интересу. Културни посленици се стиде свог српског порекла и своје традиције, а уместо да просвећују народ они „увозе“ ствари које су већ превазиђене и несвојствене нашем духу.
Из године у годину све смо старија нација. Новорођенчад су постала ретка појава. Годишње се изврше десетине хиљада абортуса, а они који ову појаву критикују никада нису прстом мрднули како би ово спречили и помогли младим родитељима. Породица, нуклеус друштва је разорена.
Тешко је пронаћи било какав позитиван начин да се извучемо из набројаних проблема. Моје мишљење је да би породица и породично васпитање требали да постану основа за препород нашега друштва. У основним школима би требао постојати обавезни предмет о породици. Младима, који су наша будућност, треба улити осећај љубави и поноса према нашој прелепој земљи. Треба их научити да се поносе својом витешком историјом, а не да потпадају под манипулације појединаца који желе да што више оцрне наш народ. Ми старији требамо да се окренемо традицији која се преплиће са будућношћу, да задржимо и ојачамо наш православни дух који је и до сада непогрешиво водио наш народ кроз векове на овом благословном простору.
Подизањем нашега центра и храма Св. цара Николаја ми смо обезбедили простор, својеврсну оазу у овом узбурканом времену, у којем ће млади моћи да се упознају са нашом богатом историјом, традицијом и културом. То радимо и преко овога листа који са овим бројем улази у четврту годину излажења. Комбинујући друштвене, духовне, историјске и културне теме са много разговора и анализа ми смо створили прави часопис за духовни и национални препород. Тако ћемо и наставити, са надом да ћемо бар малим делом допринети изласку из овог тмурног и конфузног времена за наш род.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Уводник | Оставите коментар

Симбол српско-руског јединства

Пре деведесет година један човек је жртвујући свој живот, свој престо и своју породицу испунио Христовe речи: „Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јован 15, 13) Тај човек се звао Николај II Романов. Био је руски цар у најгорем могућем историјском периоду. Оклеветан је од стране непријатеља да је тиранин, убица, поремећен човек. Нажалост део Руса поверовао је у ту причу. Почиње Фебруарска револуција. Не желећи да његов народ страда у окрутном грађанском рату одриче се престола у своје име и у име свога сина. Мученички је пострадао од бољшевика 17. јула.
Затровани бољшевичком пропагандом која је у још већем темпу настављена после његове смрти, Руси су поверовали у лажи. Колико нису били у праву показао је период владавине комуниста. Забрана било какве слободе, велика глад, сиромаштво, масовна убиства, Гулази… То је цена коју је руски народ поднео због своје велике историјске грешке.
За разлику од Русије, Србија је у периоду пре Другог светског рата достојно памтила свога спаситеља. Велики српски државник Никола Пашић је од свога новца планирао подизање споменика цару Николају, направљен је план за капелу цару у Панчеву, једна београдска улица је добила име по нашем пријатељу. Са великим пијететом поштована је мученичка жртва цара Николаја за наш народ.
Међутим, доласком комуниста на власт све је то промењено. Поверовали смо у исте лаже као и Руси. Утопија новога живота без икаквих разлика претворила се у глад, масовна страдања, репресалије, Голе отоке… Не научивши грешке из историје братског народа упали смо у исту замку.
Падом комунизма свест се и у руском и српском народу променила. Објективни историчари упоређујући податке и развој два народа пре комунизма дошли су до запањујућих података. Основно оружје комунистичке пропаганде је изгубило сваки смисао. Број политичких мучења и гладних био је десетоструко мањи пре доласка комуниста на власт.
Знајући за све то Духовно-национални центар је од свог настанака желео да се успостави јединство српског и руског народа на правим основама. Циљ нам је да се коначно наш народ научи на својим историјским грешкама и да их исправи. Исто тако да их никада не понови.
Подизање храма великом српском спасиоцу и пријатељу Светом цару Николају је довршено. Предстоји чврсто повезивање два братска народа кроз заједничке активности и пројекте. Надамо се да ћемо имати успеха у томе.
Изграђени храм овом Светитељу само је мали део нашега дуга према овоме великану, али и залог будуће светле историје. Самим тим храм Св. цара Николаја постаје прави симбол српско-руског јединства и трајна успомена на последњег православног цара.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Уводник | Оставите коментар

Памти Србијо, и покај се

Седамдесет година је прошло од када је српски народ подигао барјак слободе. Слободу Србинову напали су тада фашисти, комунисти, криминалци, профитери, усташе и Арбанаси. Мало је тада било смелих, спремних да бране и одбране најскупљу српску реч – Слободу о којој сатка дивне речи родољуб наш, Антоније Ђурић.
Драгољуб-Дража Михаиловић у народу назван Чича хтео је и знао како се то чини и како се брани слобода. Али како то често бива на овом свету, против таквих се непријатељи удруже да би сломили њихову идеју и слободу. Свим средствима трудили су се да и чак после његове смрти његов рад оцрне.
Дража је дигао устанак трећи пут у српској историји. Нисмо га препознали. Убили смо га, а пустили Вараву разбојника. Тад су ћутали и народ, и официри, и интелектуалци, и првосвештеници. Знало се да ћемо несрећу дочекати.
Седам деценија после, исти нам непријатељи исто раде, опет удружени и опет прогоне и хапсе, убијају и укидају слободе. И опет ћуте народ, официри, интелектуалци и првосвештеници. И знамо да ћемо несрећу дочекати.
Ми који знамо епопеју синова слободе дужни смо да се сећамо и сведочимо другима истину о њима, ако не зарад нас онда зарад наших потомака.
Сећање на ове великане је окосница деловања нашега Центра. У храму Светог цара Николаја ће се свакодневно читати молитве за покој њихових напаћених душа. Такође увек ћемо се трудити да у потпуности осветламо њихово историјско деловање.
За Петровдан ове године наш Центар ће заједно са великим бројем поштовалаца дела Драже Михаиловића постављањем плоче на планини Цер обележити место са којег је кренуо устанак у Западној Србији под командом великог Драгослава Рачића.
У овом броју листа имате прилику да прочитате низ до сада непознатих тектова који бацају потпуно ново светло на рад Драже Михаиловића. Књижевница Ребека Вест позната у целом свету по свом великом таленту и раду посветила је неколико редова мученичком Дражином животу. Велики српски песник и родољуб Јован Дучић, прогањан и цензурисан од стране комуниста, осветљава историјску улогу равногорског покрета. Највећи Србин, после Светог Саве, Свети владика Николај у до сада мање познатом писму премијеру Велике Британије Винстону Черчилу описује Дражине духовне карактеристике.
Нека овај број „Гласа са Цера“ буде уместо свећа воштаница упаљених за покој Драгољуба Михаиловића-Чиче, његових сабораца и свих оних који живот положише на олтар отаџбине.
А ти Србијо, памти децу из утробе твоје, коју си на Голготу послала, памти и покај се док те још има.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

29. маја 2011. Posted by | Број 21, Уводник | Оставите коментар

Природа Божији дар

Поштовани читаоци,
У савременој цивилизацији све је мање услова за здрав и природан начин живота. Градови су неприродне средине где на једном месту имамо превише штетних фактора на физичко здравље људи. Ако се зна да у природној средини све функционише по успостављеним законима (Божијим) и све је подређено и стављено под службу човечију морамо те законе проучити и поштовати да би нам били на корист.
Ово се пре свега односи на исхрану. Коришћење здраве природне хране у количини и врсти (како је нарочито постовима одређено) је права благодат за физичко и духовно здравље. Данас постоји доста стручних људи који се баве овим проблемом али је чињеница да највећи број људи није упознат са овим проблемима. Постоје многобројна незнања нарочито око исхране. Најбољи начини здравога живота су одувек били манастири, наравно не сви, навешћу Рукумију и Чокешину (они би нам углавном требали бити узор).
Велики проблем данашњице је и екологија која је нажалост тотално занемарена у Србији. Својим неделовањем ми ризикујемо да уништимо природне законе и да онемогућимо живот на земљи. Понесени својим егоистичним тежњама ми се не бринемо за своју будућност, а камоли за будућност своје деце.
То треба променити, али то није могуће без учешћа сваког од нас. Требамо да поведемо рачуна о нашем опхођењу према природи (Божијем дару) иначе ћемо фигуративно речено одсећи грану на којој седимо. Свесни приче из јеванђеља о мудрим и лудим девојкама ми морамо да држимо упаљене светиљке наше духовности, али и моралности која се директно тиче нас самих, а и наших ближњих.
У нашим издањима увек ћемо имати простор за ове теме. Стога ми овај број посвећујемо теми односа човека и природе. Кроз рад о етичком поимању екологије ми тежиште не стављамо на технолошка питања, већ на свест и морал човека. Бавимо се и значајем воде која је извор човековог живота. Кроз практичне савете дајемо вам пример, али и могућност како да сами узгајате здраву органску храну. У овом броју упозоравамо вас и на могуће манипулације, али и претњу коришћења генетски модификованих организама и флуoра.
У Духовно-националном центру практично примењујемо искуства и знања корисна за здрав живот. Стога нас радује и то што све више људи показује интересовање за наш рад. У фебруарском броју руског часописа „Православни крст“ објављен је опширан чланак о раду нашега Центра.
Желећи да се што више људи прикључи нашем плодотворном путу желимо вам срећан и угодан васкшњи пост!

 

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Уводник | Оставите коментар