Десет година националне и духовне обнове

Интервју са Пантелијом Петровићем, старешином Духовно-националног центра: „Свети владика Николај“

Пантелија Петровић

На шумовитим падинама планине Цер одвајкада постоји село Јошева. Познато по својој богатој прошлости добило је још једну знаменитост храм Светога цара Николаја који се налази у склопу Духовно-националног центра: „Св. владика Николај“. Комплекс овога Центра смештен је у живописни крајолик који се простире на десет хектара, а посебну драж представља и близина извора са лековитом водом. Свим љубитељима природних лепота дах одузима столетна шума која опасује Центар као тврђаву. Мање језеро са слатководним рибама просто мами све посетиоце да окушају своју срећу. Иако је овај Центар издвојен од самога насеља, повезује га одличан пут којим за пола сата можете стићи до оближње Лозница или до Београда за мање од два сата. Наш саговорник, старешина овога Центра Пантелија Петровић објашњава: „Идеја са ком смо кренули и коју ускоро приводимо крају је настанак својеврсне оазе у данашњем узбурканом времену. Данашњи човек оптерећен стотинама ствари заборавио је колики Божији благослов имамо у природи. Ми смо узели на себе задатак да га на то подсетимо. Ипак дубоко смо свесни предности данашњег времена и због тога је наш Центар изванредно инфраструктурално повезан са околним насељама. Постоји телефонска линија, као и могућност интернет конекције. Желимо да обезбедимо комодитет који постоји у градовима, али и да људе вратимо природи, традицији и здравом начину живота.“

Храм Св. цара Николаја

Наш саговорник је потомак чувене породице Петровић. Са поносом нам је испричао да је његов прадеда погинуо на Церу, док му је деда носилац Албанске споменице. У данашњем времену породица Петровић је расадник духовних радника у српском народу. Пантелијина сестра Ана је игуманија надалеко познатог манастира Чокешина, а брат Ратибор је свештеник. Задојен националним поносом који је понео из своје куће деведестих година почиње са радом чија је круна завршетак овога Центра и храма Св. цара Николаја.

Господине Пантелија, можете ли за наше читаоце рећи како сте дошли на идеју да почнете изградњу овога Центра и докле сте стигли са радовима?
Последњем великом националном покрету – Равногорцима се нисмо достојно као народ одужили, као ни обилатој помоћи царске породице Романов. Божијим промислим 17. јул датум страдања генерала Драже Михаиловића и последњег руског цара Николаја ујединио је два братска народа. Наше трајно опредељење је било подизање храма Св. цару Николају, чију славу прослављамо 17. јула што постаје изванредна прилика да се достојно одужимо овој двојици великана. Идеја за подизање цркве и комплекса јавила се почетком деведесетих година кад смо о томе упознали и ширу јавност али због познатих прилика у земљи и окружењу нисмо били у могућности да почнемо са градњом. Године 2002. основано је братство које је преузело на себе обавезу да ту идеју реализује до краја. Изградња храма посвећеног Светом цару мученику Николају почела је 2008. и као што видите завршени су сви спољашњи и већина унутрашњих радова. Остало је још само да иконостас ослика. Највећу радост за нас представља почетак богослужбеног живота у храму. Редовно се служе литургије, прославља слава храма и парастосима се сећамо великана који су својом крвљу бранили и сачували нашу Отаџбину од Косова до данас. Велику радост за све вернике представља и велика светиња коју чувамо у храму делић моштију Св. руске кнегиње Јелисавете. Преко пута храма, обновљена је етно кућа са помоћним зградама из 19 века коју ускоро планирамо да претворимо у етно музеј који ће млађим поколењима показати како је изгледао свакодневни живот наших предака. Педесет метара од храма завршен је мањи конак у којем ће се сместити сестринство будућег манастира. Почели смо и са изградњом великог конака за који смо добили све урбанистичке дозволе. Грађевински радови су на половини. Овај конак ће имати капацитет смештаја за преко сто људи површине 2000 квадрате. Свесни времена у којем живимо план нам је да у овај конак уселимо децу без родитељског старања и старије особе које би имали сву потребну негу.

Етно кућа

А ко ће се бринути за све те људе?
Поред чланова нашега Центра, отворени смо и за све људе добре воље. Самим тим користимо и ову прилику да позовемо све заинтересоване да нам се придруже. Наравно подразумева се да ће у нашем Центру бити запослени и професионалци који би на стручан начин водили бригу о старима и деци. Што се тиче духовног живота у плану је оснивање монашког сестринства које би кроз редовни богослужбени и молитвени живот указивали на прави православни пут.

Какви су Вам планови за будућност?
Почињемо изградњу српског православног села у оквиру нашега Центра. Оно ће бити слично руским националним камповима, као и етно селима која су направљена на територији Србије. У неколико тачака изнећу вам делове нашег акционог плана, који је направљен у сарадњи са духовницима и стручњацима из градитељства. Планирамо изградњу двадесет мањих кућа за породице које би живеле у Центру. По завршетку грађевинских радова почињемо са производњом хране, довољне за живот људи у Центру. Та храна би била искључиво органског порекла, здрава и природна а у рад је већ пуштена воденица која ће становнике српског православног села снадбевати брашном. Фарма од сто оваца је набављена са свим изграђеним објектима потребним за узгој. Живот би био устројен по правилима Православне Цркве, што подразумева редован литургијски живот. План нам је да неколико пута годишње организујемо саборе на којима би заједно са нашим гостима орзанизовали трибине и духовне, песничке, сликарске колоније. У склопу Центра ће бити подигнут споменик пуковнику Драгославу Рачићу команданту Церско-мајевичког корпуса под командом генерала Драже, као и обележено место на самој планини Цер, недалеко од нашег Центра, са којег је овај српски великан подигао барјак слободе и кренуо у ослобођење српских територија. Са великом љубављу и пажњом ћемо баштинити успомену на генерала Дражу Михаиловића и његове саборце. Посебан акценат стављамо и на развој сарадње са братским руским народом. У току последњих неколико година постигли смо изванредну сарадњу са руском црквом и братским руским народом. У нашем Центру угостили смо низ делегација руских козака, свештеника и културних радника. Договорено је неколико заједничких пројеката чија реализација ускоро почиње.

Постали сте познати по Вашој издавачкој делатности. Можете ли нам рећи нешто више о томе?
Истовремено са почетком изградње храма покренут је и часопис „Глас са Цера“ . Излази сваког другог месеца и у служби је духовно-националног препорода, у коме се могу прочитати текстови и разговори из области духовности, друштва, историје и културе. Невероватан број квалитетних саговорника и аутора који су у току претходних пет година писали за наш часопис сведочи о успешности пројекта. Поносним нас чини и велики број коментара наших читалаца и преко милион посетилаца сајта „Гласа са Цера“. Наш информативни тим редовно ажурира наше сајтове па сви заитересовани из било ког краја света могу да се подробно упознају са нашим радом. Поред часописа издали смо и неколико књига: „Народни монах“, која говори о животу, страдању и књижевном раду јеромонаха Митрофана Матића, животопис српског великана генерала Љубе Бабића (Алберхта Шиндлера), под називом „Жртва своје љубави“, обимну књигу о равногорском команданту јеромонаху Георгију Бојићу Џиџи под називом „Витез крста и слободе“ и збирку песама „Кораци“. У плану је издавање књиге о Светој Царској породици као и других о великанима српске историје.

Поменули сте и пројекат подизања споменика Светом цару Николају.
Пре тачно деведесет година велики српски државник Никола Пашић је покренуо акцију за подизање споменика руском цару Николају II у Београду. Отварајући штедну књижицу на коју је уплаћивао новац потребан за подизање споменика мислио је да ће његова жеља бити испуњена. Међутим то се до дан-данас није испунило. Следујући моралним и цивилизацијским нормама наш Центар покреће велику акцију да се Пашићева опрука изврши. Тиме би се и српски народ сетио свог великог пријатеља цара Николаја. Иницијативу за подизање споменика цару Николају упутићемо извршним органима Републике Србије (Председнику, Скупштини и Влади) надајући се да ће она бити прихваћена. Са овом акцијом упознаћемо и дипломатске представнике Руске федерације у нашој земљи, подворје Московске патријаршије у Београду и велике руске компаније које послују у нашој земљи. Чинећи ово надамо се да ће српски народ на достојан начин показати своје поштовање и љубав према цару Николају II и испунити жељу нашег великог државника Николе Пашића.

На крају овога разговора шта поручујете нашим читаоцима?
Будемо истрајни у молитви, Христовој љубави, добрим делима, у одбрани Светог Православља и Отаџбине. Нека нам речи Светог кнеза Александра Невског буду увек у мислима: „Браћо, нас је мало, а непријатељ је јак, но није Бог у сили него у истини. Не бојте се многобројности непријатеља, зато што је са намa Бог!“Не преостаје ми ништа друго него да позовем сву нашу српску браћу у земљи и расејању да нам се придруже у овом Богоугодном делу.

Позив свим сународницима у дијаспори

Посебан позив упућујемо свим нашим сународницима у дијаспори који би желели да се врате у отаџбину, а немају смештајне капаците за то. Спремни смо да им понудимо одличне услове за живот и смештај у одличном смештају који се тренутно гради. Све информације можете добити на број телефона: +381 64 054 9617.

Духовно – национални центар: „Свети владика Николај“
Јошева под Цером, 15308 Србија

Интернет сајтови:
www. romanovi–srbija.org. rs
www. glassacera.wordpress.com

Контакт телефони:
+381 15 849 268
+381 64 054 9617

И-мејл:
glassacera@gmail.com

Над ћутањем Русије

Поводом седамдесет година од мученичке смрти јеромонаха Митрофана (Матића) доносимо Вам његову заиста занимљиву анализу о препороду Русије.

Под копреном греха дубоко скривено осећање недостојности у нама намах ишчили кад хоћемо да прошапћемо коју реч о Њој, Великој, Недокучивој, Мученичкој, Словенској Русији, чије грозно распеће већ двадесет година мучи хришћанске душе.
Чини нам се да смо ми, обични, мали, грешни, недостојни да говоримо о предивној Великомученици Русији, која је океане крви пролила за верност Богочовеку, у најтежим, инквизиторским и апокалиптичким данима. Али љубав, пламена љубав, која у нама букти за Матушку нашу, сили нас да дрхтавом руком у неколико редака испишемо веру нашу у Њу, јер се ближи крај њеним страдањима.
Кад човек о Њој говори мора и да плаче, рида и јеца, и да се радује, и да клекне на молитву, да је воли и да страда са њом заједно. Јер, Милостиви изабрао је баш словенску Русију за највећи социолошки експеримент откад свет постоји, да је кроз многе патње очисти, прекали, очеличи и спреми за велико дело препорода и уједињења човечанства.
Многи су већ посумњали у њено васкрснуће и њено оживљавање из сатанског умртвљавања.
О, малодушници, нека се не спотиче вера ваша о мученицу Русију. Не сумњајте у Њу и њену божанску мисију. Зар вам не боде очи њена Голгота? Зар не видите Њене предубоке ране? Зар сте заборавили Њено страдање за све нас? Не будите неверне Томе! – Јер „благо онима који не видеше и вероваше“. Бог је допустио да Мајка Словенства још испија горчину и жуч, да јој још тече крв из многих и дубоких рана и да јој се још смеје и руга избезумљена светина богоодступничке данашњице. У њој још траје сатански пир. Али он се ближи крају.
Русија ће васкрснути! Ви не верујете? Не тражите нам разлоге и доказе разума? Русију је тешко разумом схватити. Један њен велики син рекао је: „Русију је немогуће умом појмити. У Русију се може само веровати.“
Да, веровати. И ми у Њу верујемо. Не смејте нам се ви, који све заснивате на разуму, а срце вам је замрло. Не може вам разум да схвати дубину и ширину Русије. Па ни значај њене беспримерне Голготе. Русија је сва у контрастима и крајностима. „Русија нерасудна и спокојна, злочиначка и светитељска, тамна и сјајна, што воли и мрзи, што обара главу као крилати Божји серафим и дрско уздиже страшно лице сатане; што нариче као сироче на раскршћу и бесни страшним бесом и кикотом Стјењке Разина, страшног харамбаше; што плаче крвавим сузама Христовим и купа се у крви браће као татарски осветник“ (Осендовски).
Над Њом је завитлан мач Антихриста. Тама туђинскe сатрапије још гуши јуначке синове мученичке Русије.
И црна, злослутна судбинска ноћ прострла се по широким, меланхоличним, бескрајним, тајанственим руским степама. Кроз ту мрачну и крваву ноћ, која оловно притиска, већ двадесет година, словенску Русију, одјекују крештави звуци „интернационале“, коју певају апостоли светског уједињења у знаку крви, рушења и изанђале науке; чују се многобројни пуцњи, који прекраћују животе противника антисловенског колективизма, совјетског бирократизма и ропског комунизма; лепршају небом јауци невиних, прегажених и понижених и заносна, истинска, радосна, чежњива песма чудесном Богочовеку Христу, коме се предала, за кога у мучеништву и патњама живи, за кога страда и умире народна, словенска Русија.
Разлили се мутни, отровни, разарајући вали марксизма – бољшевизма, недоношчета европског, по пространом, непрегледном руском мору, по коме тече и пуши се крв, крв великог, питомог, широкогрудног, словенског, хришћанског руског народа. Цели свет равнодушно гледа распеће Русије, али неће да јој олакша муке око њеног двадесетогодишњег распећа пирују разблудан пир модерни Нерони и Ироди, експоненти просвећене, цивилизоване, напредне, хумане, демократске, културне, либералне и хришћанске Европе. А распета Русија, кроз патње, страдања и болове, кроз потресне крике, кроз заглушујуће вапаје и јецаје, у преданости вољи Божјој, кликће осана Богочовеку, као у првим вековима хришћанства.
Чудна је савременим људима та мученичка, болна али и радосна песма те, за Европу „варварске“, хаотичне и неразумљиве Русије. Песма голготских мука и васкрсне радости. „Песма Русије боловите и грчевите, широке Русије, у којој је много распућа, много цркава и много тамница“.
За сада, Русија је велико царство ћутања. Језивог, страшног, гробнога ћутања. Шта казује то ћутање? Цели свет то пита. Русија ћути. И стрепи Европа… Шта ће ћутање народне Русије донети Европи? И не само Европи. Пет континената муцају речи о Русији и не могу да реше руску загонетку. Шта је Русија? Чему иде? Шта ће она створити? Из њеног стварања шта ће се родити? И шта ће, најзад, човечанству рећи Русија са Словенством?
О није далеко дан, када ће се сви неверници уверити, сви малодушници застидети се, због својих ситничавих сумњи, а сви који су веровали небеском радошћу радовати се.
Доћи ће тај велики и Свети Дан. Он мора доћи. То је Дан када ће препорођено Словенство на челу са народном словенском Русијом рећи Нову Реч човечанству.
Нову Реч, мада је она речена још пре скоро 2000 година. Вековима је била фалсификована, лажно представљана, скрнављена, попљувана. Словени ће је рећи правим језиком, истинску, свету, чисту, рећи ће је они намучени, прекаљени у патњама, усхићени, радосни, млади духом.
Ми заједно са Достојевским верујемо да ће уједињени Словени са „својим Христом“ донети спасење човечанству.
Из хаоса, из крви, из мука и патњи, из великог и крвавог ћутања из своје племените и велике хаотичне душе рађа се Словенско царство да духовно уједини изболовано човечанство.
Нек чују неверници: Доћи ће доћи, словенско царство! Из тмурне, прљаве и загушљиве данашњице ми му са пуно младалачке вере у сусрет хрлимо.
Васкрснуће Народна Словенска Русија и срушиће се безбожни бољшевизам, који је одавно банкротирао и само се насиљима и злочинима одржава.
Као сунце засветлеће Нова Русија, из које ће се родити Велика Славија… Не сумњајте у то. Та вера наша није фантастична. Она ће бити жива и видљива стварност. Велики дани Словенства неминовно ће доћи.
И тада: „Забрујаће замукла тешка звона са Кремља, зачуће се још неисказана словенска реч, тако потребна души човековој. Биће то празник Неба и Земље. Празник хиљаду година мира и радости…“

ЈЕРОМОНАХ МИТРОФАН (МАТИЋ)

Видовдански крст је заувек у нама

Беседа изговорена на Видовданској прослави у манастиру Светог Јустина Ћелијског у Барајеву

Ми имамо много догађаја који су се одиграли на сам Видовдан, али имамо, нажалост, много битака, устанака, који су слични бици на Косову, у којима смо одгурнути и жртвовани. Данас, као и јуче, као и сутра, ми славимо своје небројене мученике, али долази и доћи ће време када ће бити побројани, а речи Светог владике Николаја, да има доста живих међу мртвима, и доста мртвих међу живима, одзвањају и опомињу.
Част и велико задовољство ми је данас указано да говорим овде и баш на овоме месту пред вама, и пред заувек живим владиком Aртемијем, једним благим, продуховљеним, прогоњеним слугом Божијим, али постоје речи Божије: „Благо онима који си страдали мене ради и истине ради, њихово је царство небеско“.
Шта да радимо и како да се изборимо са можда најтежом ситуацијом у историји српског народа и државе, православне цркве и села? Не заборавимо села. Малопре је један мој претходник говорио, а то не да није далеко од истине, то је прави циљ − да желе да нам отму нашу земљу. Рече песник: „Пашчад пуштена а камење свезано!“ Коме ћемо ми то да служимо и да саслужујемо, и какве вредности следимо?
Да ли онима који су против Бога, од истих оних који венчавају хомосексуалне бракове и уводе нам геј параду? А то је империја која није постајала до сада. Живећи у овом закривљеном, позајмљеном и ишчашеном времену, присетићемо се опет речи Светог владике Николаја, који је о том злу, каквог није од постанка света, говорио пре седамдесет година, и назвао га је антихристовим, да се сам антихрист налази у Лондону, да је та империја највећа до сада, да ни Римско царство за њих није ништа. И владика је рекао да је са Божијим допуштењем у овим задњим временима дозвољено овакво зло и безакоње, јер су дошли задњи дани; кад видимо све ове знаке, знаћемо да је близу, код врата, јер је други долазак Христов истина, зато се зло све више умножава.
Два милиона погинулих, већином хришћана, у Судану, а владари света не интервенишу, већ им тобоже дају државу. Сукоб муслимана и православних Копта у Египту нараста. Мењању стабилне режиме који су били њихови: Египат, Тунис, па и Либија. То треба да је опомена и нашој актуелној власти, куда то срљамо и где идемо и шта нас чека тамо. Код њих не пролазе добро ни они који верно служе. Горди Албион, Енглеска империја, бори се за своје интересе до задње капи и туђе крви. Они су увек и пиромани и ватрогасци и увек тобож на репу догађаја, а све је под њиховом контролом, а нарочито мир и примирје које одговора њиховим стратегијским интересима. Да није интереса те Европе, ми не бисмо били ни пет година под Турцима, а не петсто година. Седамсто година они нас приносе на олтар Старог и Новог светског поретка. Тако је у 19. веку био још један наш велики Видовдан, Први српски устанак, под вођством вожда Карађорђа, који је скренуо на себе велику пажњу Европе, али без икакве помоћи. Као и битка на Косову; изузев што смо добили руску помоћ, енглеска штампа је писала „да је дивљи и примитивни народ (мисле на нас) устао против мултиетничке, мултиконфесионалне Турске империје.“ А енглеска политика је тако била конципирана да пре свега задрже Турску на Балкану, а од ње је, као главне империјалне силе тог времена, највише зависило поштовање људских права и слобода, што је истицао и потврђивао Вилијам Блестон, који је био пет пута премијер Велике Британије у 19. веку.
А били су, за ових више од двеста година, много присутни и веома утицајни у Цариграду, и за све геноциде које је починила Турска империја имају покриће у британској империјалној политици. Зато и нису проглашена злочином геноцида велика зверства над Јерменина, Грцима, Бугарима и Србима. Како примећујем, то су све православни народи, а које су притискали и налазили се у окружењу Цариграда, главне загонетке светске геополитике.
Затим иде нови Видовдан. И ко је кривац за Сарајевски атентат, који је Србе и Русе увукао у рат и страдање? Историчар Владимир Ђоровић каже да је „Млада Босна“ била по угледу на руске анархисте, Бакуњина, и Апис их је молио чак да не убију Фердинанда. Како се одиграо Први светски рат и да ли смо ми могли боље проћи? Замислите можда немогуће. Краљ Александар је само Божијом промисли спасао Србију, иако је сваки трећи погинуо. Шта је био њихов монструозни план, о томе пише професор Драгољуб Живојиновић. Прво су нам предлагали капитулацију. Шта би се догодило да смо их послушали?
Ми бисмо били мобилисани у аустријску војску, слани на прву линију фронта, где бисмо били топовско месо. А кад би нас ови тобож савезници ослобађали, казнили би нас што смо били на пораженој страни. Нису нам дозволили превентивни напад на Бугарску, да бисмо обезбедили несметано повлачење моравско-вардарском долином. А када је српска војска преко Призрена кренула пут Албаније, грчки краљ Филип радосно изјављује: „Србија више не постоји!“ Пошто је он био масон, видимо шта је био прави циљ енглеске империјалне политике у том рату. Кад је наша војска дошла на море, на Крф, Енглези су тражили од наше војске, од наше Врховне команде, да нашу армију трансформише у пет-шест дивизија, да их све пошаље на западни фронт. Краљ је то одбио, а они буквално побеснели. Српска војска је одлучила Први светски рат и покварила им све планове. Распала се Хабзбуршка монархија, Аустроугарска царевина, на коју су, као и на Турску империју, имали велики утицај.
Нас уби површност и заборавност. После Првог светског рата одмах су кренули са припремама за Други светски рат јер им није одговарао исход Првог. Мусолини је њихов обавештајац од 1919, а Анте Павелић од 1926. године. Ко је убио краља Александра и чији рукопис води до Марсеља и убиства, ако знамо да немачки није јер су Немци и Италијани били у великом сукобу до 1935. године, кад су Енглези увели санкције Италији и Мусолинију због напада на Абисинију (данашњу Етиопију) и одгурали их Хитлеру у загрљај? Све су то биле геополитичке игре које су нас затекле, о којима још нисмо донели праве оцене.
Онда иду два датума који не могу бити трагичнији у српској историји, а то су 25. и 27. март, нимало издвојени, а последично повезани. И зашто је Енглезима био потребан и 25. март? Зато што су хтели да изазову бес и мржњу Хитлера према Србима. Сви су притискали кнеза Павла да потпише Пакт, а сви су били енглески људи или плаћени за то. Сам пуч је спреман две године. До октобра 1944. године нису ни помишљали на опстанак Југославије, јер смо имали јак споразум из Јалте и Московски споразум Черчила и Стаљина. Све се сводило на то да Хрвати не настрадају због геноцида који су Енглези испланирали и извели. Али су на крају одиграли на Тита кога су све време рата куповали и ловили, и, коначно, њихова процена је била да Тито воли само Тита; частили су га Покретом несврстаних, чиме се Черчил јавно хвалио јер су и Египат и Индија енглеске колоније. Он је њима оставио Устав из 1974, да они имају лако решиву ситуацију кад он умре, а и Тито се направио Енглез, па је изјавио: „Чувајте ми Југославију као зеницу ока.“ Ранковић је смењен на миг Енглеза јер се није смело десити да Tито умре, а да други човек Југославије буде Србин. То се исто показало успоном и доласком Слободана Милошевића на власт. Ја тај период називам контролисана нестабилност.
Докле ћемо бити највећи понављачи историје? Мој највећи земљак, Светозар Милетић, пре сто педесет година је рекао „да ће Балкан уместо најлепшег врта Европе, остати вечити извор нестабилности, ратова и сукоба због преплитања интереса великих сила.“ Чија је та невидљива рука која је удружила и спојила Хрвате и муслимане више пута? Други светски рат и распад СФРЈ. Па, једноставно, муслимани су окренути истоку, као и ми, али Цариграду и Турској, а како су Енглези утицајни и присутни у Турској, лако се успостави овај непринципијелан савез.
Чим рат прође, креће се са другом причом и идејом. Више им не треба савез муслимана и римокатолика, него сад им је идеја да приближе римокатолике и православце, па говоре како смо ми исти хришћани, а никада нисмо били, нити ћемо бити, јер они немају крст у себи. И опет ћу споменути Светог владику Николаја, који је, гледајући кроз тамнички прозор, схватио да је та Европа тамница народа људских душа, да су Србија и Русија симбол симфонија народа и држава. Зато ми с правом у нашој литургији спомињемо благочестиве цареве и благоверне царице.
А живе су и душе косовских мученика палих за крст часни и слободу златну. Они су нама и посматрају нас, а ми морамо бити достојни њихове вере и жртве, да постимо, причешћујемо се, да учествујемо на литургијама и молимо се јер ћемо само вером и успоменом на душе косовских мученика заслужити царство небеско. Данас је управо тако, и безсудно и судно време, данас се губи или добија царство небеско јер се не могу служити два господара.
Драга браћо и сестре, велико је зло око нас и над нама; али нека, боље је, боље него да смо са њима.
Бог вас благословио.

ПРОФ. ДР ДУШАН ТУБИЋ

Индустрија за прераду Србчића

Једна од најтежих индустрија за прераду Божијег СРБског народа крије се под звучним именом „Основна – осмогодишња школа“. У ту индустрију се уводи силом – законом окупационих масонских – комунистичких власти о „обавезном основном осмогодишњем образовању грађана“. У тој индустрији уграђена је технологија по лиценци „Дарвин енд Маркс“ за прераду Божијих СРБчића у потомке мајмунове а у истини у робове масона и њиховог оца лажи. У погонима те индустрије који се крију под звучним називом „учионице“ и „кабинети“ прерађују се СРБчићи са „науком“ (ђубретом) западне „културе“ и „цивилизације“ и обрађују по лику мајмуновом. На технолошкој операцији српски СРБчићи се обрађују да БОГ не постоји и да је то мисаона именица и да се пише малим словом, да газда од те индустрије – сатана – као лична именица треба да се пише великим словом. На технолошкој операцији „математика“ развија се осећај код деце да су постала од мајмуна – шетају бројеве лево, десно, горе, доле и из тог шетања излазе некакви резултати без икакве практичне вредности у животу човечијем – чисто заглупљивање. И све друге операције на којима се СРбчићи обрађују: „историја“ – изложба „освајача“ у истини зликоваца и убица који треба да буду за поштовање. Циљ те операције је да се у СРБчићима уништи свака помисао, свака жеља за Небом и ОТЦЕМ Својим и БОГОМ Својим. У тој индрустрији се у децу усађује завист, злоба, мржња „такмичарски и доказивачки дух“, „ја сам први“ „ја сам најбољи“ – чист сатанизам. И ту децу, која се ту искомплексирају, после гурају да буду „докторанти“. Из те индустрије излазе духовни и телесни инвалиди – тешки незадовољници.
Први пример: једна комшиница ме срете и пита: „Знам да идеш по манастирима и тамо доста тога чујеш. Моја пријатељица има неке тешке кошмаре, каже да некаква деца стално око ње вриште. Два пута је већ воде у лудницу а ја мислим да она није за лудницу“. А ја је упитах да ли је крштена: „Јесте 1943–ће рођена“. Одведи је у неку Цркву или манастир да се исповеда“ – посаветовах је ја. „Добро, и ја се нисам дуго исповедала“ – рече комшиница.
После неког времена ми се поново сретосмо, а она ми тада рече: „Одведох ону моју пријатељицу у Свету Петку, и тамо неки стари свештеник исповеда, неки фини, и лепо пита и ово, и оно, и ја се исповедих и за мном оде и она моја пријатељица. Стави јој епитрахиљ на главу и саже се да је исповеда. И одједанпут сав преплашен диже руке и скиде епитрахиљ и оде из Цркве. И ја се упитах шта рече ономе свештенику те га онако препаде. А она рече: „Па пита ме шта има да исповедам и ја му рекох абортусе, а он упита: Колико их имаш?“ А ја му рекох: „До тридесет сам их бројала а после нисам“. Ко ту сиротицу такву произведе?
Други пример: Један старији инвалид рече ми да има 65 година, а кад говори изгледа као да има говорну ману (као да је ментално болестан). Каже ми: „Нисам ја од оних ментално ударених, мене је инвалидом направила комунистичка школа“. Како? Комуњара учитељ нам рече да све што не може да се види, чује и додиром опипа то и не постоји, и БОГ не постоји јер ни један од тих услова не испуњава. Дођем кући, на Чубури где живим са мајком, и ја јој све то испричам и додам. „Према томе тај БОГ што му се ти молиш не постоји, и ево сада ћу да ти докажем и покажем“. Кад мајка закука: „немој Миле на БОГА да ми хулиш зло ћеш проћи“. Не слушам ја њу него онога „,мајмуна учитеља“ и узех столицу и рекох: „Попећу се на ову столицу и пљунућу на Њега па ако Га нема вратиће се мени“. И ја се попех на столицу, дигох главу и пљунух. Пуче нога од столице и ја прегризох језик и ево цели живот служим свима за исмевање и шегу. Свети наш владика Николај каже: „Сва индустрија од ђавола је смишљена и у њој сем мржње друго се ништа не гаји“.
Прича ми један Право – Славни Христијан следеће: „Био сам у једној индистрији, чувеној, у њој на све стране радници псују БОГА и сву Божију Творевину да је то страшно за слушати. Био сам тамо подуже и ратовао сам са њима због тога. Већина, чак мислим 90% их је добра су смућени са лажима ових политичара и обмана телевизије. Кад им кажеш да није добро псовати БОГА, они са стидом кажу да им је то само погана навика, и труде се да то више не чине. И поред пола века уништавања нашег народа има осећаја за добро и за БОГА. Мислим да је крајње време да се од те заоставштине титинаца ослободимо“.
И ја се тада сетим тог времена – Преображења Господњег 1971. године, када нам то несретника Тита и његове лажи, несрећна телевизија 24 часа дневно угураваше у наше домове. Сетих се једног од крепког и бистрог СРБа, једне старине, једног од последњих чобана Балканских. Сетих се њега, најближег Небу у БОГУ и ОТЦУ нашему, а име му бејаше Право – Славни Христијан (то од њега научих), а презиме Зарко, а крштемо име Захарије. Сетих се тога слуге Божијег и његових ОПОМЕНА: „Са ђаволом сте тикве засадили, а када те тикве стигну све ће о ваше главе да се полупају. Остависте ову Божију „фабрику“, ова прекрасна поља и ливаде које вековима народ хранише и прехранише и одосте да служите ђаволу у његове фабрике. Када те мамце (плате) што су вам поставили поједете, где ћете и шта ћете тада? И ја почнем ту опомену да казујем народу а они ми вичу: „Ма пусти старца видиш да је излапео“. Тикве сазреше, мамци се поједоше, а за фабрике добош сваки дан лупа и зове: „РАСПРОДАЈА – СРЕТНЕ БУДУЋНОСТИ“. А где су они што викаше да је старац излапео? Па на берзи „рада“: по болницама, амбулантама, лудницама, на Бранковом мосту и испод моста. А шта су? Па неуротичари, алкохоличари, дијабетичари, инфракташи, душевно – поремећени – све увијено у шарено да се не види истина. И опет се не призивају памети, да се оставе „срећне будућности“ у „нова паковања демо(но)кратије“, европске интерграције и сва друга препакивања „маркс енд дарвин“.
А зашто се не призивају памети ови „грађани“? Па не да им она масонска тешка индустрија китњастог назива, тј. „јавна гласила – телевизија – новине“. Индустрија лажи за обликовање и дораду грађана, индустрија за опсењивања ђавола и дочаравања „раја на земљи“. На тој ђаволској измишљотини има места за све, ал’ за Божије СРБе нема. Срби у грађанској држави су ван свих закона, они су СРБи фашисти, шовинисти, националисти, верски затуцани… Сви ти лајатељи, са грбаче вас СРБских сељака, лебац једу а за те грађане не постојите. Пред БОГОМ ћемо за свако дете, јагње СРБче, одговарати и бити тврдо бијени. Мој деда је стално опомињао: „Од БОГА сам вас на чување добио, ви сте деца прво Његова, па моја“. Чобанче сеоско за једну изгубљену овцу добија тешке батине, а какве тек нас батине чекају за изгубљено Божије Јагње или Божију овцу.

 

МИЛОРАД ТОДОРОВИЋ

Пробуди се Србијо, зашто си заспала?!

Пробуди се Оче, који претендујеш да будеш патријарх, глава породице, јер си драгоцен и од твога деловања увелико зависи и битисање твоје породице. Пробуди се и не спавај јер је велика твоја одговорност пред Господом.
Пробуди се и ти Мајко, која си ослонац и потпора породице. Васпитавај поверену ти децу и животом својим ткај и уплићи веру хришћанску у окружење своје.
Пробуди се и ти дете јер благослов је на теби. Узрастај у вери, љубави и послушности јер си наследник и утешитељ.
Пробуди се и ти грешни пишче јер си узевши слободу да пишеш о буђењу први дужан да се подигнеш из уљушканости световне.
Пробудимо се сви заједно и уздигнимо срца наша из прашине материјализма ка једино вредном, једино постојаном, једино искреном, ка Христу Господу јер је овај живот кратак и предрагоцен да нам улудо пролази у стицању пролазних блага и бригом само о земаљском, само о световном а да истинско и једино потребито благо, због наше немарности и лењости, остане нам ускраћено.
Читаво једно време, време истинских вредности и начела, време чојства и јунаштва, време животворне побожности нашег народа насилно је отргнуто из наших срца и нашег сећања али да ли је то оправдање за духовно расуло и ситуацију у којој се сад налазимо?
Зар смо заборавили живети Христом, зар постајемо оно семе које је пало на каменито тло и које вене под тежином животних брига?
Може ли бити ишта важније од спаса душа наших? Сетимо ли се некада, да ли смо ми достојни суза Пресвете Богородице које свакодневно лије због наше огрубелости и наших недела?
Како смо уопште и могли дозволити да вредности које је уткао Свети Сава у наш народ и у срца наша једноставно избледе и да смисао нашег постојања за већину више не буде вечни саживот са Творцем свега Постојећег, Васкрслим Христом него овај, земаљски и пролазан материјални живот.
Схватимо и сетимо се оног што смо некад знали, да не може тело бити претежније од душе, не може себичност бити вреднија од љубави, не може нечовек бити већи од човека и не може, заиста не може смрт бити скупља и драгоценија од живота, живота са Богом.
Пробуди се зато Србијо и народе српски, зашто смо заспали?!
Повратимо се док још има времена, одбацимо грехе прошлости, сетимо се да је овај живот само станица до наше небеске домовине, молимо се за спас нашег народа и измучене Србије и узрастајмо до мере, мере значаја и оправдања нашега рођења и живљења, до крајњег циља, задобијања Царства Небеског и Правде Божије.

 

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ