ПРВИ КОЗАЧКИ КРСТНИ ХОД СА ТАБИНСКОМ ИКОНОМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Пише: РАДМИЛА ВОЈНОВИЋ

У московском Међународном фонду словенске писмености и културе, на фебруарском округлом столу посвећеном Светом Сави, позвала сам козачко братство из Оренбурга у госте. Да у част сабора у С.Карловцима, Крстним ходом кроз Србију духовно подржимо наш народ, посебно на Косову и Метохији, обиђемо руска гробља, и сетимо се десетина хиљада руских војника и добровољаца, погинулим у 19. И 20.веку на српској земљи. Програм Крстног хода и изложбе „Златоглава Русија“ благословио је старац Власије,Пафнутије-Боровског манастира. Писмо о програму, упутила сам српском Патријарху Иринеју, директору Патријаршије, господину С.Павловићу, руском амбасадору А.В.Конузину, господину Конанихину, као и канцеларији Епархије Бачке и Епархије Сремске. Царски Крстни ход са Табинском иконом, прекинут 1919.обновљен је 2010. под покровитељством МП, патријарха Кирила, Синодалног комитета за сарадњу са козаштвом МП. Козачко братство делује по благослову митрополита Валентина, Оренбуршког. Јасно је да није реч о званичној политичкој, црквеној или војној делегацији, која долази у име Одељења спољних послова МП, већ о народној дипломатији, која на нивоу невладиних организација(патриотских, православних,саборних), кроз духовну, културну, мисионарску сарадњу негује руско-српско братство.
Предлог К.Крилова да Крстни ход кроз Србију буде по руском обрасцу, пешке, са ноћењем у војничким шаторима(40 људи),чинио ми се компликован, због регулисања саобраћаја, остварили смо једноставнију варијанту ( 23 дана, до 10 учесника, ноћење у манастирима, од 3.10. до 26.10. аутобусом, а крстни ход(литија),пешке, око руских војничких гробаља, српско-руског на Ф.Гори, око манастира, на барикадама на КиМ, око споменика. 2010.године козаци су са иконом, (тешка преко 100 кг, носе је четворица) пешке, са молитвом, уз читање акатиста три пута дневно, свакодневну јутарњу и вечерњу службу, прошли 6000 км. Из Москве су ме позвали 1. главни уралски атаман, генерал Владимир Глуховски, који са епископом ставропољским Кирилом, председником Синодалног комитета МП за сарадњу са козаштвом, води крстни ход. 2. Игор Н.Мозго, представник МИД-а и Комисије Председника Д.Медведева за козаштво. Они су подржали идеју као вид народне дипломатије, и неговања православних војничких и братских традиција. Настојатељ Руског Подворја МП отац Виталије Тарјасев благословио је да икона буде у Руском подворју 10.10., у име Руске амбасаде подржао нас је господин Конанихин .
У понедељак, 3.10. на аеродрому „Никола Тесла“ дочекала сам братство(5 козака,Константин, Александр, Василије, Александр, Владимир, и схимонах Илија ). У среду, у зору , 5.10. придружио нам се још један козак, Александар, у Сомбору.
Пред поноћ смо стигли у Белу Цркву(важнан центар зарубежне Русије), на српско-румунској граници. Торжествени дочек испред Руске цркве, мноштво народа, са свештенством, и старешином храма оцем Младеном, настављен је читањем дивног актиста Табинској икони Пресвете Богородице, који је саставио санктпетербуршки и ладошки митрополит Јован Сничев. Храм је био отворен целу ноћ! Ујутру, после св.литургије, и акатиста ,кренули смо од Руске Цркве до Руског гробља, где је после помена, беседу одржао директор Руског кадетског музеја господин Владимир Кастеланов. Људи су клечали, козаци су носили икону на раменима преко верника! После читања акатиста у српском храму и ручка у Парохијском дому, у музеју је господин Кастеланов испричао историју руских кадетских корпуса, који су после револуције наставили свој живот у Краљевини Југославији. Испред Руског храма у Вршцу нас је дочекао владика банатски Никанор, са монаштвом и свештенством, служен је молебан са акатистом Табинској икони. После свечане беседе и трпезе, захвалили смо се на дивном дочеку и кренули у Сомбор. Козаци су пратили карту, и схватили да смо са истока стигли на западну српску границу, око поноћи. Испред Жупанијског дома чекали су нас домаћини из завичајног удружења „Корјени“. Извињавали су се што свештеник није благословио да света Табинска икона буде у храму, тако да смо Крстним ходом прошли од Жупаније до Пензионерског дома, где смо ноћили. Због гласина и неистина у јавности, ево званичног објашњења: сомборски свештеник је дошао у пензионерски дом, и рекао да је штета што он, Епархија, и владика, нису обавештени о доласку козака, о икони, јубилеју, јер народ не може да се у храму поклони икони! Сви су обавештени усмено, у директном разговору, а и писмено.Кад је у Н.Саду била изложба „Златоглава Русија“ др Валентине Ликоренко, прихватили смо позив Друштва српских домаћина да покажемо албум изложбе игуманији Порфирији. Она нас је љубазно примила, увела у салон где нас је (неочекивано), на руском, поздравио бачки владика у присутству неколико гостију, погледао фотоалбум изложбе,и предложио да изда монографију др В.Ликоренко. Кад је чуо да је докторка специјалиста за болести кичме, замолио је да га прегледа и одреди терапију приликом следеће посете, а мени предложио да изложбу организујемо у суботичком Светосавском дому. Током получасовног разговора, рекла сам да 90.годишњицу Првог руског заграничног сабора, обележавамо и козачким крстним походом, са Табинском иконом, крајем септембра, да су козаци 2010. обновили Царску литију, прекинуту током грађанског рата у Русији. Рекла сам да ћемо обићи наше манастире и руска војничка гробља. Владика је дао визит карту и рекао да му пошаљем допис о изложби и козачком походу, што сам ја и учинила. Рекаоје да треба да организујемо састанак везан за издавање монографије фотографија др Валентине Ликоренко. Поводом ове изложбеу Музеју Војводине, била сам гост радио Епархије Бачке, „Беседа.“
Добила сам потврду да су моји мејлови примљени, одговор за изложбу у Суботици и дочек козачког крстног хода нисам добила, неколико пута сам звала у вези састанка са др В.Ликоренко, по договору, без резултата. Секретару епархије дала сам број мобилног, да ме позову кад буде времена за састанак.За 10 дана боравка докторке у Н,Саду,секретар се није јавио,Игуманији Порфирији сам припремила пакет руских дечијих књига, за превођење, што је тражила, звала , али одговор је био да је заузета око изградње манастира у Каћу. Значи, Епархија Бачка, и сам владика добили су информацију о Козачком Крстном ходу, а сомборски свештеник добио је од удружења“Корјени“ исто писмо. Да додам, владики банатском, свештенству и монаштву, од Беле Цркве, до Белог Двора и Сланаца, у свим српским манастирима и храмовима, које смо обишли, о.Стефану, о.Доситеју, о.Симеону, о.Јовану, оцу Варнави, игуманији Параскеви, Јелени, Евгенији, и другим домаћинима, није требало писмо,ни специјални протокол, као ни допис Одељења спољњих послова Московске Патријаршије, да покажу Аврамово гостољубље, људскост, топлину, љубав, према нама, поклоницима, сви су с радошћу дочекали руску Табинску икону, читали акатист, помолили се са народом, угостили нас, као што је православни обичај. Аврам код Мавријског дуба није тражио писмо од гостију, и без протокола их је угостио(Свету Тројицу)! Ни свети Александар Свирски није тражио писмо од гостију, које је примио, не знајући да прима Свету Тројицу! Примајући госте, с љубављу, примамо самог Господа! Апостоли Христови, прости људи без ордена, и протокола, примали су госте, без подозрења. Сетимо се дивног Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу, како свештеници и монаси, и мирјани примају богомољце са светим иконама. Осим Сомбора, и на северном Косову, свештеницима је забрањено да упркос жељи народа, приме Табинску икону и нас, козачко братство у српске православне храмове. Чак су снаге Кфора спустиле аутомате пред бодљикавом жицом, док смо читали акатист, и нису тражиле писмо Одељења Спољњих послова МП!
5.10. ујутру, телефонирао ми је господин Алексеј Панџулидзев, из руског удружења „Луч“, из Н.Сада, са молбом да у капели код совјетског војничког гробља, Манастира св.архиђакона Стефана, где је његов отац био староста, прочитамо акатист пред Табинском иконом. Пренела сам свештенику молбу потомка руског емигранта, да се у руску капелу на руском гробљу унесе икона Пресвете Богородице и прочита акатист, одговор је био не! Има ли смисла трошити речи на овакав поступак? Ипак, сваком је отворен пут покајања, од Савла до Павла! Потомци руских мученика, хероја који су од првог српског устанка до последњег рата приликом распада Југославије проливали крв за српску слободу, прешли су неколико хиљада километара, и није им дозвољено да се помоле у свом храму. Сами козаци су рекли да онога ко је овако одбио да прими саму Царицу Небеску чека казна! Сомборци су нам се извињавали, рекли су да је такво језуитско понашање лишено људскости, право светогрђе кад је реч о светињи гробља. Ми смо са Исусовом молитвом мирно обишли ово гробље и отишли на Батину и Бездан, где су нам браћа из удружења „Корјени“ описали многострадалну руску победу на овим просторима у Другом светском рату, дали спискове погинулих Руса, и успут показали још три руске војничке гробнице. После одмора у етнодому у Бездану, били смо гости православног братства и Српских Двери у Врбасу, прочитали акатист, послушали епску народну песму уз гусле. Кроз Н.Сад прешли смо Дунав и стигли у манастир св.Димитрија Солунског Велику Ремету, где нас је дочекао добри отац Стефан са браћом и сестрама, где је служен акатист, а ујутру рана Литургија и акатист. 6.10. У подне смо стигли у Н.Сад, где смо код споменика Св.Сергију Радоњешком пред Табинском иконом прочитали акатист, и са народом, крстним ходом, молитвено, прошли кроз Дунавску улицу, З.Јовину, до споменика Светозару Милетићу,па до Руске Николајевске цркве, и Саборног храма св.Георија, и затим били гости Кола српских сестара. Певање Исусове молитве и песме Богородици, прекидало је клицање: Живела Русија! Многи људи су били дирнути појавом козака, са сузама у очима, свуде где смо пролазили! Козаци су такође били потресени невероватним гестовима љубави, обичних људи на нашим улицама, у храмовима и манастирима! Прошли смо Рибљом пијацом, и при појави Руса у козачкој униформи, продавци су нам поклањали најлепше воће, уз клицање: Живела Русија! Били смо у петроварадинском војном храму,и у Руском друштву „Луч“, где смо пред Табинском иконом прочитали дивни акатист.Ту смо од А.Арсењева добили драгоцене текстове о историји руских емиграната код нас.У петак смо, после Св.литургије и акатиста у В.Ремети, посетили С.Карловце, Богословију, Патријаршијски дворац,капелу, вински подрум где је био руски храм, и храм св.Николе.У новосадској галерији Прометеј, увече сам отворила изложбу руског уметника Андреја Будајева, а браћа козаци су са женским руским хором Лучезарне одржали диван концерт. Следећег дана смо обишли манастире Хопово и Ново Хопово, Крушедол, и Гргетег, где је боравило руско монаштво, после револуције. Тешко је рећи колико километара износи колона свих верника, који су на коленима, један по један, у храмовима, око манастира, на улицама и барикадама, од Беле Цркве, до Белог Двора, чекали да Табинска икона прође изнад њихових глава. Дочек је свуда био братски, верници су се поклањали св.икони, спуштали се на колена, читали и певали акатист са нама. Посебно торжествен дочек је био у Гргетегу, код оца Доситеја, где смо посетили храм св.Серафима Саровског. Испричала сам браћи како сам 2003.године, овде донела поклон из Дивјејева. Испричала сам дивјејевској игуманији Сергији да у Србији, на монашкој Гори у манастиру где су живели руски епископи и монаси после револуције, постоји храм Светог Серафима Саровског. Матушка је дала огромну просфору, на којој је изображен Преподобни како се моли на камену. Како су се монахиње обрадовале поклону из Дивјејева! Преко свете Фрушке горе стигли смо у манастир Шишатовац, и Петковицу, где су нас срдачно примили. Касно увече стигли смо у Кувеждин, манастир св.Саве, код оца Варнаве. Овде је до Другог светског рата било сестринство руског манастира Лесна, које је организовало дом за српску ратну сирочад.9.10.У недељу ујутро, после Св.Литургије, акатиста и трпезе, са благословом оца Варнаве, дошли смо у оближњи манастир св.Николе, Ђипша, где се недавно упокојила драга матушка Евлалија, која је као млада монахиња, била са леснинским сестрама у Кувеждину. Тешко је речима описати сузе, умиљење, и молитву монахиња, пред Табинском иконом, благослов старе мати Јустине, кад су нас пратили. Стотине позива са свих страна, из иностранства, даљег и ближег, са питањима када ћемо стићи у овај манастир или град..У недељу, 2.10. после литургије о.Виталије благословио је да Табинска икона буде изложена на Руском подворју у Београду, 10.10. у понедељак, око подне. Сад каже да то није могуће, жели да избегне дипломатски скандал, треба да одем код шефа кабинета Патријарха Иринеја, оца Небојше, да поразговарам! Питам у чему је проблем, стигло је братство са писменим благословом свог митрополита, и одобрењем руског Министарства културе да икона може да се изнесе из Русије. Предвече смо стигли у Студенички круг-клуб Боготражитељ, где су нас срдачно дочекали домаћини. Поделили смо иконе, поразговарали и послужили се , и касно стигли у манастир Фенек, код оца Макарија.Диван дочек, акатист, благословено тихо место,трпеза и одмор. Стотине позива, верника, радозналаца, зашто смо у Србији, зашто козаци, и зашто икона, заштитница Руске армије, идемо ли на КиМ, у Републику Српску, Црну Гору? Позивају нас са свих страна. Беси одапињу стреле, нападају кроз људе! Али, и Господ милује, помаже кроз добре људе. Игуман,тврди да је велики русофил, љубитељ козаштва шаље смс: Владика ми је забранио да вас примим, и помажем, морате хитно да се вратите у Русију. Крстни ход мора да се прекине! Жао ми је! Морам да слушам владику! Немате више аутобус, нико вам неће дати! Одговарам смс:- Крстни ход се наставља, Царица Неба и Земље ће помоћи преко својих рабов, и позваће нас у госте Њени, бићемо тамо где Табинска Икона хоће! Слава Русији! Молићу се Господу, да нас одведе на Косово, нашем многострадалном народу на барикадама! Грозница тресе кнеза таме, Много људи се моли, окупља око крстног хода, клечи пред иконом, приближава се Богу, и наравно почела је борба против нас. Понедељак, телефон се сам празни, од позива, зашто икона није на Руском Подворју? Икона је остала до среде у Фенеку.У понедељак смо били на Руском подворју, али о.Виталиј је негде отпутовао! Народ долази у Фенек на службе и акатист, да се поклони икони. Вођа козачког братства и ја, по савету оца Виталија Тарасјева стижемо код шефа кабинета Патријарха, оца Небојше Тополића. Знамо се дуго, преко Кола срспских сестара. Долазила сам са матушком Босиљком у храм на Војно-Медицинској академији, за време лечења Патријарха Павла. Отац нас је лепо примио. Он само извршава наређења са врха! Предала сам му копије писама које сам упутила Директору Патријаршије о.Стојадину Павловићу, за Патријарха, још 18.јула, и исто писмо секретару патријарха. О Стојадин рекао да је све у реду. Отац Небојша каже да је у среду чуо за „проблем“ са иконом, баш кад нам није дозвољено да уђемо у руску капелу, на руском гробљу, у Сомбору!? Од нас се тражи да Одељење спољашњих послова Московске Патријаршије пошаље писмо којим се тражи благослов Патријарха Иринеја, да икона буде изложена у Београдској митрополији, а друге епархије, то јест епископи, и старешине манастира имају право да приме госте, и икону. Испада да смо ушли у круг високе званичне политике? Другим речима, противници руског духовног, културног и политичког присутства активирали су све своје агенте , да спрече Крстни ход, разним смицалицама и бирократским заврзламама да нас одвоје од једино потребног , а то је молитвено стајање у истини! Можемо да очекујемо разне клеветничке нападе, ђаво, клеветник, не дрема! Његова власт у медијима је неприкосновена!
Козачко братство је на поклоничком путовању, са иконом, са благословом свог митрополита Валентина и генерала Владимира Глуховског, главног атамана уралског. Зар не важе благослови руских митрополита код нас? Из далека су стигли браћа, козаци, као образац кротости који дишу молитвом и духовним песмама, знају напамет псалтир, и кажу да су спремни да положе живот за српски православни народ на Косову и Метохији. Саставила сам писмо онако како је саветовао о.Небојша, и послала атаману генералу Глуховском. Наравно, процедуре у Одељењу спољних послова МП трају дуго, пријем, усаглашавање и слање таквих дипломатских захтева могу да се одуже, и могуће је да такво писмо стигне Патријарху Иринеју после нашег повратка у Москву. Већ смо чули да је митрополит Иларион на путу.
Добили смо претећу поруку да прекинемо крстни ход, напустимо Србију, без објашњења. Зашто? Игуман се не јавља на телефон, шаље поруке! Његов владика је слаб, под утицајем моћних владика, који су под покровитељством римског папе, и глобалних масонских евроатлантских структура. Добијам смс да су одређене владике, у савезу са властима добиле задатак да спрече руски козачки поход кроз Србију, треба спречити свако позитивно руско присутство.Стотине позива, десетине смс, да су се појавила саопштења где нема ни речи о реалном догађају, забрани уласка руским козацима у руску капелу на руском гробљу, са руском иконом Пресвете Богородице, иако је потомак руског емигранта, старосте храма, господин Алексеј Панџулидзев молио да се отвори. У приземном тексту распреда се о православном удружењу, које је наводно без благослова, сумњиво, и ја као „извесна, надобудна професорка, која има неки свој протокол, и прави неку своју промоцију, са неким козацима,и неком копијом руске иконе, која верницима није потребна, јер имају своје иконе? ! ,Иначе, православно удружење руске иконе Пресвете Богородице Умекшање злих срца је регистровано, још у Савезном министарству за људска права, у време заједничке државе Србије и Црне Горе,оснивање благословио старац Мардарије из манастира Режевић).
У тим текстовима су измишљотине да је у Сомбору био инцидент(с ким?), сумња се чак да се сличан планирао у Београду, у храму св.Саве(!?), ту се нашао списак одликовања и медаља бачког владике?! Фарисејско писаније са промашеном темом ! Оно што је високо у људским очима, није у Божијим, сећамо се поуке о фарисејима! Поклоничко путовање,обилазак руских гробаља, читање акатиста у манастирима,нападнуто је као сумњива и штетна промоција!? Аутори су заборавили Страх Божији, и да ће им баш као нама, учесницима Крстног козачког похода, Господ судити на Страшном Суду, за сваку мисао, реч и дело. Могуће да ово приземно опањкавање, измишљање и хвалисање нема везе са Епархијом Бачком? Вероватно се неко злонамеран маскирао да изложи руглу праву епархију? Константин Крилов је саопштења коментарисао на следећи начин: -Код аутора је присутно осење обостреније, то јест има психичку кризу! ОДЛУКА КОЗАЧКОГ КРУГА: НАГРАДИТИ АНОНИМНОГ АУТОРА АНТИПРАВОСЛАВНИХ АНТИРУСКИХ САОПШТЕЊА ОРДЕНОМ ГЕРОЈА ЕКУМЕНИСТИЧЕСКОГА ТРУДА! Јасно је коме смета руско-српско братство, народна дипломатија православних братстава и русофилских сабора! Било је смс коментара у стилу: ситне лажи малих инквизитора…Дирнула ме смс порука професора Милована Вујовића, председника Фонда за помоћ Србима „Тома Максимовић“ из Н.Сада,нашег госта у московском Међународном словенском фонду: Величанствено ходочашће људима необично мило и драго, а Богу угодно.На путу има црва и паука, али се не виде јер их је прекрила прашина са обуће ходочасника, све то гледа Свевишњи, па ће Он одредити и без нас место људима без душе. Срећан пут! Зову нас из разних манастира, градова…У уторак прихватам прави позив,од игуманије Ксеније у манастир Тумане, тамо је обновљен Руски дом и капела. У среду стиже братство св.Александра Невског и св.Георгија из Пожаревца, Саша и Петар, са аутобусом. Испраћа нас добри отац Макарије, са братијом и гостима, у Пожаревцу обилазимо гроб председника Слободана Милошевића, кратак помен, и настављамо до манастира Тумане, где се чува Чудотворна икона Богородице коју су донели руски бели емигранти са Кавказа. Читали акатист увече, погрузили се у тишину, један од браће козака ми отворио душу:-Сестро, искушења су прах, треба да будемо у молитви, да спасавамо душу, знаш, био сам недавно код старца Наума, у Сергијевој Лаври, и…рекао да се бринем само о спасењу душе, да ми је остало сасвим мало времена, овде, на земљи…
-Свима нама је остало сасвим мало времена на земљи, јер 1000 година је дан за Господа, који сваког часа може да нас узме, сети се приче о Лазару и богаташу, зато се не узнемиравам због напада кнеза овога света, јер ће нас Сатана нападати до преласка у вечност-одговорила сам брату, који се спрема за прелазак у жизњ вечнују.
Сутрадан, после акатиста, горском стазом, попели смо се до испоснице светог Зосиме Синаита, помолили се, облили водом на извору, чудећи се великом броју даждевњака, црножутих шумских крокодилчића, који су измилели после кише. Овде не допиру никакви сигнали, каква срећа, нема бескрајне бујице телефонских позива.Млада матушка игуманија зна руски, обилази руске манастире, послужује нас руским чајем. Козаци су тихи, радосни, силни, молитвени, од миља ме зову наша атаманша. –Не переживај, сестра, все будет хорошо! Господ љубит нас, вот лихорадка бесов, хотјат прерват Крестни ход, но у њих нечего не получитсја!-говоре.
На позив старца Симеона стижемо у Рукумију.Добро познати богослужбени ритам, мир, тишина, без лишњих слов, подвиг, по утврђеном поретку, стојимо у полукругу око Табинске иконе, наизменично читамо акатист, и сви заједно певамо прелепи напев, у свим манастирима са нама читају и певају монаси, монахиње, верници, узимају акатист, делимо иконе, за трпезом брат Константин и ја говоримо о историји иконе, њеном чудесном јављању, крстним ходовима, који су прерасли 1848.године у непрекидни ход, са царским протоколом. Пред Табинском иконом ишле су војне параде, дочекивале су је државне и црквене власти, пратила је царска златна кочија са пет златних купола, са посебним шестопрегом коња, које нико није смео да зајаше, после Крстних ходова са Табинском иконом око градова и села пострадалих од тешких дугогодишњих болести, епидемије су се моментално прекидале. Икону, јављену у 16.веку,1919.године је генерал атаман Дутов, после бољшевичког напада на Крстни ход пренео на исток, ишчезла је током кинеске културне револуције 1965. Али, кроз векове је иконописано неколико Табинских икона, и све су чудотворне. После Рукумије, чудесна помоћ и подршка добрих људи се наставља, а све стреле кнеза таме, (клеветника) одбијају се од нас, ми, под покровом Пресвете Богородице, мирно носимо свој крст. Отац Симеон нас с љубављу благосиља, разумемо се без речи, знамо да ће све бити у реду!
Икона иде куда хоће Царица Неба и Земље, код својих. На позив мати игуманије, нашли смо се у манастиру Раковица, на гробу патријарха Павла. Сећам се првих сусрета са Патријархом, 1994. Године, дошла сам са са диригентом Московске Духовне Академије, оцем Никифором и његовим хором. Кад смо му запевали Многаја љета, пошле су му сузе. Благословио ме неколико пута, и све је било везано за Свету Русију, писање књига, поклоничка путовања у Дивјејево, живот и рад у Русији, сретали смо се у Дивјејеву,и у Храму Христа Спаситеља…У Москви сам преузимала сибирске мелеме за Патријарха, од Руса, на м.Речнои Вагзал, и носила на Шереметјево, посади Јата. Знам да нисмо случајно у Раковици, Пресвета Богородица нас је довела овде. За време читања акатиста испод десног ока на икони се појавила суза! Долазе слаткоречиви новинари, желе такозване новости! Спаси и сохрани, Господи! Појављују се незвани гости, који би да организују маршруту са клопком! Из Раковице, на позив игуманије Параскеве крећемо у манастир Св.Меланије Римљанке у Зрењанин.Зове нас отац Андреј у Сланце. У Сланцима нас чека мноштво народа, уносимо икону у храм, читамо акатист, народ целива икону, обећали смо оцу да ћемо се вратити 25.10, уочи повратка у Русију. Замолила сам га да се моли за нас, јер чека нас одлазак на косовске барикаде, морамо тајно да пређемо, јер на званичним прелазима нас неће пустити! Знам да је ризично, могу да нас ухапсе, депортују у Русију, или пребаце са Северног КиМ, на југ, у затвор под контролом НАТО и Шиптара. Какав дочек у Петровграду-Зрењанину! Тешко је описати срдачну љубав и тиху молитвеност, свештенство и народ као у апостолско време. Козаци кажу: Ми смо у Светој Русији…све је овде као код нас на Уралу…Да, браћо, одговарам, овде пева хор св.Серафим Саровски!Торжествена вечера у Парохијском дому у центру Зрењанина, отпевали смо домаћинима дивне козачке духовне песме „Не дља миња“ и „Љуба братци љуба“.17.10. понедељак: после ране св.литургије и акатиста у манастиру, диван дочек у Руској цркви у центру града, где смо чули историју о руским емигрантима, свештенству и монаштву у Петровграду, о руском крсту испред храма, и опет стотине људи на коленима, у реду, испод свете иконе, дирљиви сусрети са потомцима руских емиграната, кротко испуњавање Воље Божије, у мисионарском делу, то је у ствари Крстни ход, који се не прекида. Матушке у манастиру св.Меланије“ брину се о нама као о деци, кошуље и униформе чекају опране и испеглане, док ми обилазимо храмове. Диван дочек у Новом Бечеју, пуна Руска цркве, читамо акатист, слушамо историју руске духовне и културне емиграције у овом граду, обилазимо руско гробље, помен, читамо затим акатист у српском храму, и са свештенством, за свечаном трапезом, певамо Многаја љета, за духовно братство руског и српског народа. Били у селу Лазареву-Младићеву, где смо певали на св.литургији, прочитали акатист и крстним ходом прошли кроз село, око новог храма, и споменика руским херојима који су ослободили ово село од нациста. Народ, посебно ученици, спустили су се на колена, са молитвом, да би сви прошли испод иконе. Било је немогуће одбити топле срдачне позиве свештеника, па смо стигли у велики нови храм села Лукићево, где је био молебан са читањем акатиста, црквени хор са народом певао је духовне песме, и целивао икону, а затим смо се нашли у Перлезу, дивном великом храму, пуном народа, где је после вечерње служен молебан са акатистом, где је икона преноћила, а народ са свих страна, из Н.Сада, Београда и других места долазио да се поклони. Посебно нас је дирнула љубав и умиљење породице свештеника Александра у овом месту, дечица која су се свијала око козака као око својих рођених.
Браћа козаци навикли су на руску бању, посебну врсту влажне вреле сауне. Код нас нема руске бање,која је изузетно здрава, али постоји сува шведска сауна. Тако смо се пред пут на Цер, у храм св.Цара мученика Николаја Другог, нашли у С.Карловцима,на Стражилову, у сауни код брата Добросава, затим код мог кума, Димитрија Панфилова, који је још једном открио своје руско срце, широко као река Дон, топло као руска бања. Димитрије је типични козак, необично талентован, мудар, не од овога света, брат целом свету, који помаже људима као лекар, који свакодневни живот претвара у уметност пријатељства. У огромном албуму дневнику, где су фотографије, поздрави силних мира сего, његових пацијената, гостију, написали смо ми крстоносци белешку о нашем козачком походу кроз српске земље од 3.10 до 26.10. 2011.
На позив братства „Свети Цар мученик Николај Други“ стигли смо у село Јошеву, на Церу, код славног Текериша. Овде нам је домаћин брат Пантелија. У храму Св.Цара Мученика Николаја Другог свештеник је одслужио молебан и прочитали смо акатист. Диван дочек, народ на коленима, целивање иконе, свечана трпеза у гостољубивом етномузеју, и позив да опет дођемо.
Отац Јован нас је позвао у манастир Лешје, „српско Дивјејево“, где је сваки детаљ филигрански обрађен у руском стилу, што значи есхатолошком, неизрецивом, ангелском. Козаци су били поражени рускошћу храмова, прелеп дочек, свеноћно бденије, молебан са акатистом, наша омиљена песма Богородице, Богородице.Мир всјем. Неизрецива благодат и тишина, под Покровом Царице Небеске, ниједна стрела лукавог, ниједна бура земаљска нас не дотиче. Овчарско-кабларски манастир Вазнесење, мали храм пун народа, људи стоје око цркве, после литургије акатист, поздрављам се са братом Владимиром Димитријевићем и председником „Образа“ Младеном Обрадовићем. Народни сабор,мати игуманија Јелена, у трпезарији изнад камина велики портрет владике Артемија. Братство из Чачка пева богомољачке песме, а затим ми певамо козачке, Богородице, Богородице…Много позива, не одговарам…Крећемо на КиМ. Покушај провокације, пресецам у корену, имам поверење у свештеника и брата Срђана, из Тополе. Обезбеђење су наши људи са КиМ. Кола са московским таблицама!? Припадају руском свештенику, који на Дрини гради манастир! Руска амбасада потврђује да је све у реду.Молодец! Нема никаквих разговора, у аутобусу,свесна сам своје одговорности за људске животе, Табинску икону, успех Крстног хода на Ким, пред Русијом! Рекла сам Константину да постоји ризик, да нас ухапсе, депортују, верујем, наш ДУХОВНИ, МОЛИТВЕНИ, ДЕСАНТ НА КОСОВО, ЈЕ ВАЖНА МОРАЛНА ПОДРШКА СРПСКОМ НАРОДУ, ЈА САМ ЗА ПУТ НА КИМ, АЛИ, АКО ОН СМАТРА ДА ЈЕ РИЗИК НЕПРИХВАТЉИВ, променићемо план, и отићи у Горњи Адровац, Делиград, Руску Цркву, Миљков манастир, Панчево, и на крају, у Бели Двор, да га молитвено оградимо, и прочитамо акатист у дворском храму св.Андреја Првозваног. КОНСТАНТИН СЕ СЛОЖИО ДА УЗ КОНСПИРАЦИЈУ, ОДЕМО У КОСОВСКУ МИТРОВИЦУ, И НА 4 БАРИКАДЕ. НАШ ДУХОВНИ МОЛИТВЕНИ ДЕСАНТ НА КИМ, ЈЕ ПОБЕДА НЕРАСКИДИВОГ РУСКО-СРПСКОГ БРАТСТВА, ПОРАЗ ПРОЗАПАДНЕ ЋОРСОКАК ОРЈЕНТАЦИЈЕ, РЕЧЈУ ТОРЖЕСТВО ПРАВОСЛАВЉА, ПОБЕДА МАТУШКЕ РУСИЈЕ!
Ушли смо тихо на север КиМ,око поноћи, дочекали су нас представници српских општина, друштва руско-српског пријатељства, а ујутру смо већ били у Косовској Митровици, на мосту, где смо поставили Табинску икону, заштитницу Руске армије, и прочитали акатист. Испред нас је био мост са барикадама, бодљикавом жицом, јужни део града под шиптарском и нато окупацијом, и претећа тишина. Старији господин ми прилази:-Немојте ту да стојите,како сте то ставили икону, померите је, опасно је тако слепоочницом лево, могу снајпером …, одговарам:-Нисам достојна да тако страдам, док читам акатист, пред чудотворном иконом…а и све је Воља Божија! Константин ми шапуће: -Овде је мало верника, људи не носе крст, пуше,… Много репортера, тв и радио само чекају „догађај“. Предложила сам да пешке, крстним ходом прођемо кроз Митровицу до споменику руском конзулу убијеном 1903. Године. 24.10. остаће упамћен по руском козачком десанту са Табинском иконом, Покровитељком Руске Армије, на КИМ…Зубче, Јагњеница, Рударе, Звечане…понављају козаци…сербские барикади…Народ на путу кличе: Живела Русија! Бодљикава жица, нато транспортери, тенкови, немачки војници као роботи, у непробојним униформама, са прорезима за очи, подигнутим аутоматима, пред нама…постављамо сто са иконом, наизменично читамо акатист, певамо, војници спуштају аутомате, надлећу нас хеликоптери, надјачавамо њихову претећу буку…ми се не бојимо, јако с нами Бог,један кфоровац прелази на нашу страну, каже да је наш, Украјинац, православни, а ја њему да целива икону…Монах са групом младића пење се на барикаде, маше руском заставом, народ кличе Живела Русија, Србија… На барикадама су дежурства, народ ложи ватру, греје се…нуде ракију козацима, који поштују „суви закон“ на Крстном ходу! –Руси, а не пију,-чуде се! Хеликоптери су се спустили ниско, ваљда да испитају ко то тамо пева, и какве су то војне униформе, и да нас уплаше, да се повучемо, они не знају да смо ми духовни спецназ Свете Русије- Трећег Рима, и да се не бојимо нато пакта и његових слугу, да смо прошли многа ратишта,по Босни, и на Кавказу…Људи ме питају шта би ми на њиховом месту радили? Одговарам да Србија, и наше слободне општине на северу, саме ништа не могу, јединствени пут очувања народа и земље, духовно, и земаљски, је улазак у састав Русије, јер ми смо руска јужна граница, чак и кад тога нисмо свесни, наши непријатељи са Запада, то не заборављају. Само недвосмислен избор руског пута, може да заустави распадање остатка Србије, одвајање Рашке, Војводине, и окупацију севера КиМ.Прогласите Север КиМ, територијом Русије, уведите руски језик у школе као обавезан, тражите руско држављанство, тражите од руског председника отварање руског конзулата у Косовској Митровици, као што је то учинио народ Јужне Осетије, кад их је напала Грузија(и НАТО).Реч је о природном богоугодном потврђивању вековног пута: ми смо део велике Православне словенске Цивилизације, од Јадранског мора до Тихог океана, исто нам је ОчеНаш и Вјерују да спасе Господ Србију и Русију!
После барикада, примио нас је градоначелник Звечана, где смо договорили братимљење, привредну, културну и образовну сарадњу Козачке станице(45000 кв.км) са северним КиМ српским општинама. Руски размер, уралска козачка област већа је од половине Србије! Ноћу смо се вратили у манастир св.Архиђакона Стефана, код Београда. У трпезарији нас је у 4 ујутро дочекао отац Андреј са постављеном вечером! Славе тебје Господи! Укључила телефон, искључен пред полазак на КиМ. Десетине смс, позиви у Б.Луку, Херцеговину, Ниш, Краљево, Македонију, Пале, Подгорицу, …Одговарам мати у Миљков манастир да ћемо, ако Бог да, доћи следеће године…Обучена, под тешким јорганом, у хладној келији дочекала сам јутро…Зове козачка Марина Галогажа из Новог Сада. Каже како је света икона разобличила лажне пријатеље Русије, сами се откривају својим клеветничким наступима. Позив из руске амбасаде, дајем рапорт: да су козаци на броју, да смо у строју, били на КиМ, подржали српски народ, све прошло у најбољем реду, и да крећемо у Бели Двор, који су преуредили руске царске архитекте, биће акатист у краљевском храму св.Андреја Првозваног, крстним ходом обићи ћемо храм св.Андреја Првозваног,наша краљевска породица је део Руског Дома Романових, по краљици Марији, кнегињи Олги, кнегињи Јелени Карађорђевић, великој кнегињи Романовој.
У Белом Двору су нас дочекали представници Краљевске омладине, у име Краљевске породице уручили поклоне, после послужења, обиласка резиденције са кустосом,дошли смо у храм. Са куполе, гледао нас је Сведржитељ, са трагом метка на челу(!), тако су 1945.године партизани пуцали у лик Господа! Прочитали смо акатист, поделили иконе основцима, а козаци су прошли са иконом, изнад дечје колоне на коленима. У Сланцима смо после вечерње прочитали акатист, мноштво народа је целивало икону, остало нам је пар часова до лета у Москву. У зору смо, са благословом игумана Андреја кренули на аеродром. Са нама је кренуо српски козак Михаило, са фрулом, и молитвом у срцу, страник, са штапом. Кренуо је за нама из манастира Раковица, и када смо га питали да ли би кренуо са нама у Русију, одмах је, без освртања на прошли живот, рекао да.
За 23 дана нашег Крсног хода, у манастирима и храмовима, на улицама, око споменика руским херојима, на руским гробљима, барикадама на северном Косову, хиљаде људи су учествовали у певању акатиста Табинској икони Пресвете Богородице, молили се, у дугим редовима, на коленима, чекали да икона прође изнад њих, у Раковици је забележен случај исцељења, сестре из Зрењанина, Дубравке, и чудо на путу, са верницима из Пожаревца. Чудо је величанствена подршка свештенства и монаштва, које је свим срцем подржало пратило наш крстни ход, и показало верност Православљу, а то значи Светој Русији! 26.10. са Демодједовског аеродрома испратили смо браћу козаке на Урал. 27.10. у московском Међународном словенском фонду писмености и културе, где сам 2.фебруара предложила да прођемо кроз српске земље крстним ходом, била је прес конференција, на којој смо брат Константин Крилов, и ја испричали све оно што је интересовало представнике медија. Истог дана, о нашем духовном десанту на Балкан, говорила сам на трибини фонда „Св.Андреј Богољубски“
Наша народна дипломатија се наставља. У мају су наши гости били ученици московског колеџа, са замеником директора, у БГ, Н.Саду, С.Карловцима, и фрушкогорским манастирима, који сад дочекују госте из новосадске саобраћајне школе. Ових дана припремамо програм –да руска сирочад, млади кадети, који се школују под покровитељством МП, буду наши гости, у Белој Цркви, Кувеждину, Великој Ремети, где су између два рата, руске монахиње организовале сиротиште за српску децу.
Сви смо у строју, како каже наш главни атаман генерал В.Глуховски, браћа на Уралу, а ја у Москви. Следећег лета, ако Бог да, бићемо опет у Србији, треба да обележимо велику руску победу, 200 година Бородинске велике битке, где је Европску коалицију на челу са Наполеоном победила Матушка Русија, где је и српски народ у лику Милорадовича и других Срба,унео лепту у ту велики епопеју.
Кад су санктпетербуршког и ладошког митрополита Јована питали зашто је у акатисту написао Утешитељко и Надеждо целог света, кад је икона поштована и позната само у Русији, одговорио је да ће икона бити позната у целом свету, да ће за њу бити везани судбоносни догађаји у Русији и целом свету, да је њена улога пророчка. Заиста, икона је била на Новом Афону, у ближњем руском Зарубежју, и ево сада, поводом 90.година Првог светског руског заграничног сабора, први пут нашла се у Србији,што смо и додали у текст песме Богородице којом завршавам овај дневник :

БОГОРОДИЦА

БОГОРОДИЦЕ. БОГОРОДИЦЕ
МАТЕР СВЕТА, ЉУБВИ И ДОБРА
ТИ НАДЕЖДА МОЈА БОГОРОДИЦЕ
И РУСИ ВОЗРОЖДЕЊА ПОРА

БОГОРОДИЦЕ, БОГОРОДИЦЕ
КАК ЉУБЉУ ТЕБЈА ВСЕЈУ ДУШОИ
ТИ ЗВЕЗДА МОЈА ТИ ЗАРЈА МОЈА
ТИ ЛУЧ СВЕТА В ЖИЗНИ ЗЕМНОИ

ПРЕД ИКОНОЈУ ПРЕД ЛАМПАДОЈУ
НИСКО В ПОЈАС ТЕБЈЕ ПОКЛОЊУС
ПРЕД ВЛАДИЧИЦЕИ И ОТРАДОЈУ
СА СЛЕЗАМИ ОПЈАТ ПОМОЉУС

ТИ ПРОСТИ МИЊА, ТИ СПАСИ МИЊА
В ЕТОИ СКОРБНОИ ЖИЗЊИ ЗЕМНОИ
ОТ ВРАГОВ МОИХ ЗАШТИТИ МИЊА
ОГРАДИ НЕРУШИМОИ СТЕНОИ

И О ДЕТЈАХ МОИХ БОГОРОДИЦЕ
ПЕРЕД СИНОМ ТВОИМ ПОМОЛИС
ТИ ПРОСТИ ИХ ВСЕХ БОГОРОДИЦЕ
И НА СТРАШНОМ СУДЕ ЗАСТУПИС

ВСЕХ СКОРБЈАШЧИХ РАДОСТ НЕБЕСНАЈА
ВСЕХ ПОГИБШИХ ВЗИСКАНИЕ ВНОВ
И НЕВЕСТА ТИ НЕНЕВЕСТНАЈА
И РАДОСТ МОЈА И ЉУБОВ

ТИ ЗНАМЕНИЕ ТИ СПОРУЧНИЦЕ
ТИ ПОМОШЧНИЦЕ НА ПУТИ
И ПОКРОВ ТИ МОИ И ЗАСТУПНИЦЕ
И ЦЕЛИТЕЉ КАКИХ НЕ НАИТИ

БОГОРОДИЦЕ БОГОРОДИЦЕ
ЖИВОНОСНИ ИСТОЧНИК ЧУДЕС
ВСЈА СВЈАТАЈА РУС ТЕБЈЕ МОЛИТСЈА
И ДОЛИНИ И ГОРИ И ЛЕС

И ДОНСКАЈА ТИ И КАЗАНСКАЈА
И ПОЧАЈЕВСКАЈА ВСЕ СО МНОИ
ТИ ВЛАДИМИРСКАЈА ВААЛАМСКАЈА
И ДЕРЖАВНАЈА НАД СТРАНОИ

ПО МОСКОВИИ, БЕЛОРУСИИ
И ПО КИЈЕВСКОИ СТОРОНЕ
ПО УРАЛУ СИБИРИ СЕРБИИ
ОСВЈАШЧАЈУТСЈА ХРАМИ ТЕБЈЕ

КУПОЛА КУПОЛА В ЊЕБО СИНЕЕ
КОЛОКОЉНИ СЧИТАТ НЕ БЕРУС
КОЛОКОЉЊИ ЗВОН И НАД СЕРБИЈЕИ
ВОЗРАЖДАЕТСЈА МАТУШКА РУС
МАТЕР БОЖИЈА СПАСЕТ СЕРБИЈУ
ВОЗРАЖДАЕТСЈА МАТУШКА РУС

БОГОРОДИЦЕ БОГОРОДИЦЕ
МАТЕР СВЕТА ЉУБВИ И ДОБРА
ТИ НАДЕЖДА МОЈА БОГОРОДИЦЕ
И РУСИ ВОЗРОЖДЕНИЈА ПОРА.