Молитва за моју браћу (2)

6.
Косово је на сабљи изгубљено, Косово је на сабљи враћено!
И би Видовдан који ће српском народу кроз векове замењивати отаџбину, слободу, просвету, дан који ће му значити више него векови другим народима, дан који ће српски народ подићи у сфере вечности јер ће се од тог Видовдана, па кроз цело своје трајање до дана данашњег лакше мирити са смрћи него са ропством.
И то је онај свеопшти, свевидећи и свезнајући морални чин који у аманет оставише косовски јунаци на челу са честитим кнезом. Лазар би онај који остави најчистији, и најдубљи, и најпотреснији духовни тестамент: пут ка царству небеском, јер се једино на том путу вечно траје, вечно живи. То је једини пут бесмртности.
Могао је кнез Лазар да изабере царство земаљско: да савије кичму и колена и тиме порекне право свом народу, на име и слободу на господарење својим огњиштем и својом душом. Да су тај пут изабрали, пут кукавичке бежаније с бојног поља, никада српски народ не би имао ни Црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, ни Стојана Јанковића у Далмацији, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни Хајдук-Вељка, ни Петра Мркоњића у Невесињској пушици, не би било ни регента Александра Карађорђевића на Куманову, ни војводе Бојовића на Брегалници, ни војводе Степе на Церу, ни војводе Мишића на Колубари, ни мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду, не би било ни етике ни српских ђака и њихових професора у крагијевачком октобру… Не би било ни генерала Држе Михаиловаића на Равној Гори и његове поруке свету да не признаје капитулацију…
7.
Косово је на сабљи изгубљено! Косово је на сабљи враћено! После пет стотина двадесет три године!
И би бој на Куманову пре сто година.
Косовски гнев, који притајен тињаше пет векова у души српског ратника плану у разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије. Узалуд се турска врховна команда понада да ће после пораза на Куманову моћи да прими још коју битку. Узалуд! Пред налетом Душанових, Лазарових и Милошевих потомака падоше Скопље, Велес, Прилеп, Битољ, Нови Пазар, Призрен…
И српска војска изби на Косово. После пет стотина двадесет и три године.
И паде војска ничице и стаде љубити земљу праотаца својих.
Косово је ослобођено! Косово! Један сан, петовековни сан увек будног српског народа остварен је. И сузе радоснице испунише очи стараца и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха. Косово је ослобођено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају своје Косово. Само су Срби пет стотина двадесет три године из дана у дан у школи, у цркви, у дому и пољу, у радости и жалости, о слави и свадби, говорили једни дугима о Косову…
Косово није само бојно поље, Косово је планински врх одакле нас мотре бистре очи честитога кнеза, који између ропског понижења и смрти изабра мученичку смрт да би вечно живео.
Ето зашто славимо Видовдан, зашто славимо кнеза Лазара и његове витезове, зашто славимо браниоце отачаства. Они живе 623 године, чему сведочи блистава Његошева мисао: “Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити!”
А онима који говоре да славимо пораз на Косову братски поручујем да ослушну имена која се данас дају деци у Србији: Лазар, Милош, Бошко, Богдан, Дамјан, Милица…
И наше време има браниоце отачаства и српског образа. Ено их у српској младости, која стражари на бедемима српства и опире се распарчавању и отимању српских земаља. И они су већ део историје.
8.
Знам колико смо грешни, Господе: порицали смо Тебе, а одрицали се и себе, свог имена, свог корена, своје националне и духовне историје, својих светитеља, свог Божића и васкрса, своје крсне славе, својих културних тековина. И Твоје име, Господе, нашло се у нашим огавним псовкама, као што се у њима нашао и хлеб насушни за који се сваког јутра и сваке вечери молимо!
Јеси ли нас, Господе, занемарио због наших силних грехова, расејао по свету, лишио кућног прага, топлог дома, удаљио од гробова наших најближих… Не лиши нас наде, Господе, помози да схватимо своје заблуде, отрезни нас, прикупи, сабери, уразуми…
Знам колико смо грешни! Постоји ли иједан народ на свету који аплаудира својим џелатима, својим злочинцима, саможивим људима, одбожницима и отпадницима од рода који су приграбили власт и који живе у раскошним вилама, не хајући за свеопшту и свевидећу народну несрећу!
9.
Јеси ли чуо, Господе, оно што је досад нечувено: оптужују нас за геноцид! Оптужују нас, Србе! Јесмо ли ми то, Господе? Јесмо ли ми измислили гиљотину за одсецање људских глава? Јесмо ли ми имали гасне коморе, јесмо ли ми изазвали грађански рат, јесмо ли ми имали конц-логоре, јесмо ли ми имали грађански рат у Америци, који је трајао шест година и у коме је пало шест стотина хиљада америчких глава?
Ми још гледамо Златију Гредељевић, неписмену сељанку из села Биоска у подножју планине Таре, која испраћа четири сина у рат и која их овако саветује: “Моји синови, моји соколови, ви идите у рат да браните отаџбину! Слушајте своје старешине, али послушајте и мајчин савет – са мртвог ништа не узимајте, туђе не дирајте, рањенику ма чије војске помозите да преболи ране. Сви су они нечији синови!”
Ослушнимо, још једном, овај савет српске мајке. Шта нам то открива? Открива нам своју јеванђељску душу, а тиме и праисконску етику српског народа: да се не посегне за туђим и да се сваком помогне у невољи…
Када је српска војска прешла преко туђе границе да убија, терорише и пљачка друге народе? Сливница је сурова опомена и наук! И никада више.
У нашем слуху још трепере речи Јевросиме, мајке Краљевића Марка, која овако говори: “Немој сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по Правди Бога истинога! Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!“ Та етика непрекидно траје у српском народу.
Сећате ли се оног немачког пастора који сведочи о невиђеном призору: из немачких логора излазе српски заробљеници које ослобађа америчка војска, тетурају се од изнемоглости и глади, носе пакете Црвеног крста, али, када су пред њих изашла гладна немачка деца, они им дају пакете са храном. И то чудо гледа пастор и записује: “Гледајте витешки српски народ, гледајте народ најближи Господу Богу – очеви ове деце довели су српске војнике у логоре, не слутећи да ће они њихову децу спасавати од глади!“
У пробоју Солунског фронта била је само једна команда војводе Живојина Мишића: “Јуриш у поробљену отаџбину!” И није било силе која је тај јуриш могла да заустави. Али на једном положају укопали се бугарски војници и неће да чују за предају, него сипају олово. Али један српски војник направи маневарски шок, приђе на пушкомет од њиховог положаја и рани бугарског официра. Кад војници видеше рањеног старешину, побацаше пушке и предадоше се. А шта уради онај српски војник који беше ранио Бугарина? Приђе њему, клекну, извади из своје торбе завој и преви му рану, а затим се прекрсти и помоли Богу: “Господе Боже мој, нека му буде наздравље, не дај да га ја понесем на души!”
Ево још једне причице из “геноцидног” народа: Српски војник, коњаник, извиђа положај на Солунском фронту. Када је видео маховину око дрвећа, закључио је да је у околини извор, а он беше ожеднео. Везао је коња за стабло, а он опрезно кренуо да тражи извор. Кад тамо бугарски официр – водом кваси чело и груди… И шта да уради српски војник? Да га пусти и повуче се? Да га убије? Да га зароби? Учиниће ово последње – скренуће пажњу на себе, што је Бугарског официра навело да подигне руке увис… Али, тек што су кренули према српској команди, заробљеним паде на колена и рече: “Батко, убиј ме, ко Бога те молим. Прежали један метак, горим од ватре и не могу да се одржим на ногама“. Српски војник се нађе на муцу – шта сада? Брзо је нашао решење; уступиће коња заробљенику! Пред командом наиђоше на војводу Степу Степановића. Војвода, готово не верујући својим очима, упита: “Зар непријатељу даде коња?!” А српски извиђач, ошамућен овим неочекиваним сусретом, скрушено рече: “Господине Војводо, моли ме да га убијем, а како да убијем болеснох заробљеника! Ето, па ви сад пресудите!” И војвода пресуди: заробљеника у болницу! А извиђачу рече: “Алал ти вера, војниче!” И још додаде: “Хиљадили се такви српски војници!”
Геноцида, без сумње, није било, смрти је било: немоћне су убијали они који су пре тога убили Бога у себи! Ко носи Бога у срцу, злу нема места. Замислите када би неко, не дај Боже, повредио Иса Махмудбеговића, муслимана из села Бистрице код Бијелог Поља, који се нашао у крајње непријатној улози – био је у групи радника која је по налогу власти рушила Његошеву капелу на Ловћену. Рекао пословођа Ису Махмудбеговићу: “Исо, имаш част да први удариш крампом у Његошеву капелу!” Исо на то без размишљања одговори: “Алаха ми, ја нећу рушити ову српску светињу!” А пословођа га упозорио: “Много, Исо, ризикујеш, можеш да добијеш и отказ, да останеш без посла!” А Исо спремно одговори: “Брига ме за ваш отказ, ја свој образ чувам!”
Тако је Исо Мухмудбеговић сачувао свој образ.
Срби би ушли у велики грех када би заборавили човека по имену Хајро Бербовић и његов подвиг: овај муслиман из Нове Вароши, када је сазнао да се српски комунисти које је предводила ћерка једног угледног свештеника, спремају да убију супругу и кћер четничког команданта Вука Калајитовића, отишао кришом, ноћу, у село Штитково, обукао жену и дете у димије, лице покрио фереџом… Чували су их 15 месеци у муслиманским кућама. И данас су живе и здраве…
Да је Бог хтео, створио би један народ, једну веру, један језик, једну културу… Али, Господ нас је овако поделио и нама подарио здрав разум да се међусобно уважавамо. Има добрих људи у свим народима.

Крај

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Како (п)остати нормалан?

Живимо у времену када је бити нормалан велика привилегија, главна особина неке личности, посебан комплимент. Некада су људе описивали са: поштен, стручан, паметан, савестан, способан… Данас није успех сачувати своје физичко здравље; успех је бити и остати нормалан.
Сви знамо шта смо преживљавали уназад годинама. Последице су видљиве свуда. На улици, у превозу, посебно у кући. Увукла се нека агресивност улице, тера их да се свађају, ружно понашају… Има, нажалост и оних који су се предали, поклекли пред оваквим животом. Само кукају, јадикују ширећи око себе песимизам, очај и огромно незадовољство.
Као кап у препуној чаши, наша телевизија одавно је изгубила информативни, едукативни и забавни садржај. Постала је права БАУ-БАУ телевизија. Само нека застрашивања! На већини канала (част изузецима) непрекидно нас застрашују крвопролићима и криминалом најгоре врсте. Затим, најцрња предвиђања о последицама глобалног загревања, катаклизмама, болештинама, тероризмом и осталим пошастима у свету. Ту су и обавештења о свим могућим поскупљењима, свађе у Скупштини трећеразредни филмови, седнице без почетка и краја, испразни говори, афере и проневере, разни савети „са руба памети“. Како да се не полуди од свега овога? Поштедите себе жуте штампе (квари расположење) и овако сте препуни брига за голу егзистенцију. Боље се прошетајте градом, парком, обалом реке, купите неку књигу или ситницу за себе, посетите неку изложбу галерију (улаз слободан). Посетите оне које волите! Ништа лепше од директног дружења. Оставите мобилни телефон и писање порука. Већина људи има неки хоби. Посветите му сво своје слободно време. Заборавили смо на стотине ситница током дана, оне коју су нас чиниле срећним и задовољним. Постали смо робови потрошачког друштва. Све је подређено Њ. В. – Новцу. Застанимо, предахнимо, биће нам лакше. Осмех је обавезан!
Дуго смо у овој кризи! Схватимо већ једном да само себи можемо да помогнемо. Не разбијајмо главу стварима које не можемо да променимо и решимо. Биће онако као су, неки тамо, зацртали и одлучили. Не будимо мазохисти! Разболећемо се и поћи на пут без повратка. Лекови за умирење су само поштапалице. Не решавају проблеме, само га одлажу. Главу горе, увек има наде! Живите овај живот достојанствено! Од кукања и пасивности, нема користи. Вратите онај дивни звонки смех на улице а првенствено у своје домове. Живот је вредан јер је само један. Кризе и недаће буду и прођу, ми остајемо.
Много смо заборавили, тргнимо се, није касно. Животна срећа је у смисленом живљењу, лепим мислима и делима. Потрудимо се да останемо нормални! То је данас највећи успех!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Гајење биља на природан начин (9)

Јануар

Направите списак поврћа и биља које намеравате да гајите. У складу са расположивим простором и потребама направите план сетве и сађења по лејама. Водите рачуна о главним, средњим, раним, касним и мешовитим културама поврћа и биља.
Саставите списак семена, одлучујући се за отпорне сорте и широк избор разних врста поврћа.
На простору за компост стално сакупљајте кухињске отпатке, дрвени пепео, картон, папир и друго.
Контролишите зимницу и уклањајте све што је натруло.
Прегледајте свој алат, поправите све што је поломљено и набавите оно што вам недостаје,
Храните птице у кућицама у врту, не правећи никакве паузе, да би се навикле да ту долазе по храну.
Проучавајте општа упутства о биолошком вртларству, методима и искуствима, а идуће године и сопствене забелешке.

Фебруар

По евентуалном сувом и топлијем времену направите топлу леју. Покријте је и неколико сунчаних дана загревајте за прве сетве. Можете засејати: крецаву салату, рану салату у главицама, ротквице, спанаћ.
У хладним крајевима салату у главицама треба засејати у сандуче на прозорској полици, сетву разредити, пресадити у чаше од киселог млека (упаљеном свећом направити на дну мали отвор). По лепом времену напољу се може сејати першун (дуго клија) и садити бели лук око ружа, воћака, између баштенских јагода.
Леје на којима ће бити парадајз, краставци, тиквице, пасуљ, јагоде и околину воћака треба залити биљним препаратом, још јесенас направљеним од посеченог биља у врту са додатком љуски од црног лука (без одољена). Препарат повољно утиче на здравље и отпорност биљака и снабдева их минералним материјама.
Тамо где ће се садити грашак и пасуљ, земљу треба посути дрвеним пепелом. Против плесни у врту помаже заливање земље препаратом од црног или белог лука (посебно поглавље о зашиити биљака).
Набавите суд за сакупљање кишнице, а ако вода у земљи није сувише дубоко, набавите бунарску пумпу.
Може да се сади грмље леске (најмање два грма због оплођавања) и шипка (Rosa canina).

Март

Покушајте да набавите природна ђубрива. Зрео компост треба просејати ако је ваздух већ топао. Најмање три недеље пре сетве горњи слој леја треба снабдети компостом и по потреби посути органским ђубривима. Ако је земља још тврда, обазриво је растресите вилама, изравнајте и припремите леје.
Примери мешовитих култура за прве сетве:
1. леја: црни лук, између ротквице – ситна салата – шаргарепа – ситна салата – црни лук са ротквицама;
2. леја: салата у главицама – спанаћ – рани купус (саднице – спанаћ – салата у главицама – сетва);
3. леја, грашак у три реда, између два реда ротквица – на ивицама леје саднице келарабе и салате (мешано);
4. леја: црни лук – спанаћ –шаргарепа – спанаћ – црни лук –шаргарепа;
5. леја: крецава салата – црни лук – келерабе (расађене), између салата – црни лук – крецава салата;
6. леја: влашац – ситна салата са ротквицама – мрква – ситна салата са ротквицама – влашац;
Треба посејати першун, али у близини салате не успева. Бели лук треба садити око воћака, измеду баштенских јагода и ружа. Поврће се испод пластичних аркада брже развија. Када је сунце топло, обавезно проветравати.
На почетку месеца треба у чаше мале посудице напуњене земљом са компостом и мало дрвеног пепела, засејати семе парадајза.
Потребна му је температура од 18 степени целзијуса (прозорска полица), као и босијку који се такође сеје у чашу. Земља треба да буде стално влажна, а вода млака.
У топлу леју треба посејати: блитву, празилук, целер, салату у главицама, купус, кељ, прокељ, цвеклу, једногодишње цвеће (кадифице, зевалице и друге). Семе треба убрзо разредити.
Могу се делити и пресађивати корени трајног биља: матичњака. питоме нане, естрагона, гавеза, коприва. Кромпир ставити да клија у ниским сандучићима на светлом месту.

Април

У зависности од времена и температуре ваздуха, у сандучиће и саксије могу се сејати осетљивија поврћа: краставци, тиквице, бундеве за јело, слатки кукуруз, прокељ, паприке, патлиџани, лубенице (ако клима одговара), сунцокрети и једногодишње цвеће. Око воћака и драгољуб. Парадајз треба пресадити у веће саксије и када отопли, пренети у пластични тунел, да мало очврсне. Све младе биљчице треба заливати мало млаком водом, али не по листовима. Ако немате топлу леју, у тунел испод пластике могу се засејати: купус, кељ, прокељ, блитва, месечне јагоде, цвекла, целер, празилук, а сади се карфиол.
Напољу се сеје и сади: радич, слатки анис, шаргарепа, црни лук, влашац, ниски и високи грашак, салата у главицама, спанаћ, ротквице за тренутне потребе и боранија. Саде се: рани кромпир, баштенске јагоде, црвена и црна рибизла, огрозд.
Такође и руже и трајно цвеће као што су велике летње маргарите, баштенска хајдучка трава. Могу се садити и луковице гладиола и гомољи далија.
Треба искористити сваки простор. Младе биљчице треба од слане заштитити тунелом од пластичне фолије и водити рачуна о томе да земља буде стално покривена и влажна. Младе биљке треба ускоро разредити, како би могле да се развијају. Коров између редова треба редовно потсецати и остављати да се суши.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Интервју: др Драган Вуканић, дечји хируг

Организација-кључно питање трансплатација

Трансплантација (пресађивање) органа као начин лечења болесника са инсуфицијенцијом бубрега, јетре, срца је проблем свуда у свету. У Србији се око овог питања, које је увек актуелна тема, подигла прашина пред изборе. Од нове власти се очекује да оживи трансплантациони програм који је на издисају и на овом пољу понуди ефикаснија решења која ће смањити број болесника на дијализи, побољшати квалитет живота лица са трансплантираним органом, рационализовати буџет здравства.
Доктор Драган Вуканић, специјалиста дечји лекар, микрохирург Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, предводник тима за трансплантацију бубрега код деце, говори за „Глас са Цера“ о овим питањима.

Шта би конкретно могло да се предузме у циљу решавања проблема везаних за експлантацију и трансплантацију органа како би овај програм оживео?
У земљи има тренутно 4600 пацијената на дијализи. Од тога је, како кажу, бар једна трећина субдијализирана, значи неоптимално дијализирана јер су апарати са истеклим роком употребе. А како се трећина буџета за здравство издваја за хемодијализу, ако бисмо увели трансплантацију уместо дијализе, за две-три године могли би да смањимо тај део буџета за половину. А онда ћемо моћи да се одрекнемо и оних апарата који су застарели.
А поједини центри који нису на адекватном нивоу какав захтева ЕУ неће бити ни потрбни јер ће се број пацијената који су на хемодијализи а не могу бити трансплантирани или нису дошли на ред, смањити на разумну меру. И у најразвијенијим земљама једна четвртина пацијената не дочека да буде трансплантирана. Прављењем једног националног тима за трансплантацију који би био врло мобилан могло би много да се уради. Надам се да ће нова Влада и нова гарнитура Министарства за здравље као примарни циљ поставити питања у вези помоћи деци и људима са поменутим проблемима. Ми годишње на Дечјој клиници урадимо 10 до 15 трансплантација бубрега. Прилив нових пацијената, кандидата за трансплантације је негде 8 до 10 годишње на нивоу Србије, Црне Горе и Републике Српске. Дечја клиника у Тиршовој врло лако може да покрије тај број али је то врло мали број операција које један тим може да изведе. Међутим има једно питање а то је питање пацијената који су до 24 –године живота кандидати за трансплантацију а најчешћи разлог што су на дијализи је нека од урођених аномалија.
А ми на Дечјој клиници имамо најбогатије искуство са урођеним аномалијама бубрега и уринарног тракта, па зашто се сви ти пацијенти не би пребацили код нас? То би већ подигло број пацијената на неких 100 и више.

Какву сарaдњу остарујете са центрима и стручњацима из света који су успешни у овој области?
Доста је светских стручњака било укључено у трансплантацију бубрега код деце. Прво због тога што ми нисмо имали искуство. Један од пионира у томе био је професор др Бјуик из Лондона са којим смо врло успешно сарађивали годинама и до његовог одласка у пензију свако ко је хтео могао је да добије адекватно образовање или бар добре смернице како научити то што је потребно да би могло да се ради. После њега врло озбиљно име које је трајало је др Ел Мекреш из Египта човек који је врло успешно радио са нама. Од њега сам највише научио јер је он имао енормно хируршко и трансплантационо знање и свакако велико искуство. Моментално сарађујемо са професором др Мартином из Лиона који је био декан а сада је шеф катедре и хирургије и човек који је лидер на пољу медицине у Француској. Од њега смо могли много да научимо не само у смислу трансплантације него и у смислу организације службе донаторства и организације трансплантације на нивоу државе. Са др Мартином сам радио на пацијентима са високим ризиком, пре свега са килажом испод 10 до 12 килограма. Он је вољан да разговара на тему оранизација донаторства и донаторских картица и, како то они зову, клуба донатора. А са друге стране су и питања како организовати експлантациону и трансплантациону хирургију на нивоу наше државе. Треба стално мислити на то да ће Србија радити трансплантацију и за Црну Гору, Републику Српску а за једно дуже време и за Босну и Херцеговину.
Може неко да се не сложи са овим па да тражи решења а некој другој страни, али резултати рада трансплантације бубрега које ми у Тиршовој радимо много говоре о нашем квалитету рада и о нашој способности да можемо такав посао врло успешно да обавимо.
Напомињем да са невероватним резултатима ради и професор др Дарко Марковић са ВМА који је прошле године урадио 12 трансплантација јетре а до сада укупно 26 трансплантација и све су му успешне. А то што се тренутно не ради је зато што неки људи стално нуде своје организационе способности, своје идеје и много пута свесно или несвесно блокирају добро смишљену организацију јер не могу себе да удену у целу причу.

У вези са успешнијом трансплантацијом је и обезбеђивање органа за пресађивање како са живих тако и са мртвих донатора?
За трансплантације је неопходно прво одрадити донаторство. А за то је потребна, пре свега, широка подршка Министарства Владе и медија а и свих других учесника у целом процесу планирања и договарања донаторства у Србији од локалне самоуправе, регионалних медицинских центара који би морали да се обуче а многи већ имају услове да раде кадаверичне експлантације то јест обезбеђивање бубрега. Верујем да је то и на пољу трансплантације јетре врло могуће. Лако је и брзо доћи до добре организације. Једна мала Хрватска (која је трећина Србије) је прошле године урадила 1000 трансплантација а претпрошле 700. Србија има јачи стручни кадар па како онда не би могла постићи веће резултате. Ми већ имамо кадрове које треба окупити и са њима озбиљно разговарати. Прошле године је урађено само четири кадаверичне трансплантације бубрега на ВМА. А стручњаци те исте ВМА иду и обучавају људе у Нишу. Ако ВМА хоће стварно да уради једну озбиљну причу, такав један центар који има толико простора, кадрова, који има такве услове, нема разлога да не обезбеди све то. Да ли је проблем обезбедити људе који треба да поразговарају са фамилијом и са пацијентима у вези донаторства. Па то је беспредметно. А питање живих донатора је тема коју треба полако потискивати. Држава у којој је већи број бубрега за транспланатцију узет са живох него са кадаверичних донатора показује слабу организацију службе за донаторство. Та служба захтева једну врло озбиљну и исцрпну организацију. Ја сам навео пример Хрватске али је Шпанија земља која је све то још боље организовала. Ми смо прихватили једну идеју која је заживела у већини држава у свету а то је да се донира уз сагласност донатора а потребна је и сагласност породице у тренутку када наступи мождана смрт коју утврђује стручан конзилијум и уз сагласност етничког комитета. Код једног мањег броја земаља сви су донатори осим оних који изричито бране да буду донатори органа.

Трансплантација бубрега код деце у Тиршовој, какви су проблеми присутни, са каквим резулататима радите?
Можемо врло успешно да радимо трансплантације бубрега код деце. Да наведем пример: светски просек за скидање бубрега са живог донатора, такозвана експлантација траје 3 до 4,5 сати (било је 4-6 сати). Данас смо постигли да те исте операције постижемо за сат до сат и по. Нисмо имали ниједну неуспешну транспалантацију. А трансплантација бубрега данас траје дупло краће него пре више година и ради се без додатних хемостатских шавова (чворића на већ урађеној васкуларној анастомози) што говори да је достигнут озбиљан професионални ниво када је у питању та васкуларна хирургија. А највећи успех за мене је кад ми родитељи кажу: хоћете ли ви да учествујете у том тиму за трансплантацију бубрега код мог детета. А тим је онолико добар колико је добра најслабија карика у ланцу.
Случајеви који се код нас не раде су одређене аномалије или имунолошки дефицити које најчешће шаљемо у у Торино а неке смо послали у Лион. Али тај број је занемарљиво мали.
Најважнија ствар за успешну трансплантацију бубрега код деце је, пре свега, заинтересованост одређеног броја људи различитих лекарских профила –хирурга, анестезиолога, нефролога, педијатара, интерниста и њихов ентузијазам да ураде све како ваља.
Најчешћи даваоци бубрега код нас су рођаци. Само најближи сродници могу бити даваоци бубрега за трансплантацију. А што се тиче кадаверичних све зависи од организације. Имамо примера да су бака или дека дали бубрег и да деца са тако пресађеним бубрегом нормално живе јер то није никаква препрека. У САД-у је најстарији донатор бубрега имао преко 80 година.

А питање опремљености и услова под којима се ради?
Имамо ми услове на КЦС, ВМА а посебно у Новом Саду добре услове, али се поставља питање добре воље и изналажења најбољег начина да сараднике придобијете за такав посао.
Ако имате сараднике који у почетку врло ентузијастично крену да учествују у трансплантацијама а онда после десет година дођете у ситуацију да ти исти људи неће да се јаве на телефон у 22-23 сата увече или у 2,3 или 4 сата ноћу када добијете бубрег и неће да дођу до пет, онда то значи да нисте нашли начина да их стимулишете. Верујте да је понекад довољно позвати те људе код начелника службе и поклонити им неку књигу па да већ постигнете ефекат.

РАЗГОВОР ВОДИЛИ: З. ЗЕЦ и С. ЂУКИЋ

О покајању

Покајање нас припрема за Небо. Оно је стање духа и душе које вапије за Боголикошћу, вапије да се човек врати у оно стање каквим га је Бог створио, да буде целовит човек, као у Рају, да буде целовито у заједници са Богом, без примеса мрака и зла у себи. Оно је вапај љубави за изгубљеним свеобухватним обитавањем у Богу, за потпуним усиновљењем, за потпуним и свеобухватним поверењем.
То је признање свог греха, свог пада, то је скрушено стајање пред Оцем Који Те Непојмљиво воли, и пред којим те боли сваки грех који си учинио, јер желиш да ничим не повредиш Његову безграничну Љубав.
Јер, пред људима, који су и сами грешни, кајемо се и жао нам је, али смо свесни да и они имају грехе, али пред Безгрешним Богом то је вапај и бол што смо повредили Његову Љубав и Његову жељу да будемо савршени као и Он, без мане, без греха, то је бол љубави коју смо повредили пред Оним Који нас никада и ничим није ожалостио, већ нам стално Себе даје. То је огромна бол пуна љубави што смо повредили Очинство, што смо се затворили грехом, изашли из оне потпуне заједнице и Његовог Очинског загрљаја, из оног огромног, вечног покрова силе Очеве.
Како каже Св. Макарије Велики: „Последњи циљ и врховно благо човека јесте богоопштење. Бог је благоволео да почине у њему и човек нигде не налази покоја осим у Богу. У таквом сродству стоји човек са Богом по првобитном назначењу творевине.“
Ниједна блискост ни узајамност није већа од блискости душе са Богом и Бога са душом. Бог је створио разну твар: небо и земљу, сунце, месец, воду, плодно дрвеће, разне врсте животиња. Међутим, ни у једној од њих Он не почива. Сва твар је у Његовој власти, па ипак ни у једној није сачинио престо, нити је ступио у општење. Једино је према човеку имао благовољење, ступивши са њим у општење и у њему почивајући. Видиш ли какво је сродство Бога са човеком и човека са Богом.
Као што је Бог небо и земљу створио за станиште човеку, тако је и тело и душу човекову саздао за Своје станиште, тј. да се усели и да почине у његовом телу као у Свом дому, и да му љубљена душа, створена по Његовом образу, буде прекрасна невеста.
Душа је велико и дивно дело. При стварању, Бог је њену природу створио без порока. Он ју је створио по образу врлине Духа, положивши у њу законе врлина – расуђивања, познања, благоразумности, вере, љубави.
Он је у њу положио разум, вољу, владалачки ум, и у њој зацарио и другу велику тананост, учинивши је лако покретном, лакокрилом, неуморном, дарујући јој да долази и одлази у једном трену, да му мишљу служи када то Дух усхте. Једном речју, он ју је саздао [са циљем] да му постане невеста и да има заједницу са Њим, да буде у јединству са Њим, и да са Њим постане један дух, као што је речено: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1.Кор.6,17).
Као што човек марљиво сабира у свој дом разноврсно благо, тако и Господ у Свој дом, тј. душу и тело, сабира и полаже небеско благо Духа.
Због тога су првосаздани били у Богу и поседовали велика преимућства и добра.
До преступа, они су били обучени у славу Божију… Док је држао заповести, Адам је био пријатељ Божији. Са Богом је пребивао у рају. У Адаму је пребивало Слово и он је у себи имао Духа Божијег.
У почетку чист, ум је пребивао у свом поретку, сагледавајући свог Владику. И Адам је, остајући у чистоти и блаженствујући, царевао над својим помислима, покривен божанственом славом.
Само Слово, које је пребивало у њему, за њега беше све: и знање, и осећање (блаженства), и наслеђе, и учење. И у сну је на првосазданима пребивала слава, тако да они не виђаху своју наготу.
Човек је био у части и чистоти, господар свега, почевши од неба, па до доле, имајући [способност да] разликује страсти, туђ демонима, чист од греха и порока, образ и подобије Божије.
Међутим, то обиље благодати није поседовало ништа присилно. Човек је био слободан да пребива са Богом и благодати, или да се одели од њих. Он се одвојио и пао, као и пали духови.
„Сва словесна бића – анђеле, душе и демоне, Саздатељ је сачинио чистим и простим. Скретање, међутим, неких од њих ка злу произишло је од њихове самовласности [тј. слободе]. Наиме, они су својом вољом скренули од доличне помисли.
Видљиве ствари су свезане некаквом непокретном природом. Оне не могу да изађу из стања у коме су створене, нити имају своју вољу. А ти си саздан по образу и подобију Божијем. Као што је Бог слободан и чини што хоће, тако си и ти слободан. Ти си по природи лако измењив.
Наша природа је лако пријемчива и за добро и за зло; и за Божију благодат и за противничку силу. Она не може да се приморава.“ (Добротољубље)
Покајање је та сила која нас враћа Оцу. Видим свој грех, кајем се, нећу зло, вапијем, избацујем зло из себе, протеравам га. Остаје чиста душа, као пре пада. Приђите, вољени, латимо се трговине док још траје дан за трговину. Приђите, стекнимо живот вечни и купимо спасење наших душа. Ухватимо се за прекрасну мисао и зажелимо Царство и рај.
Подвизавајте се у овај једанаести час. Журите да не бисте остали иза затворених врата. Вече је близу и Наградодавац иде са великом славом да свакоме да по делима његовим. Покајмо се, братијо, док још има времена.
„Послушајте шта говори Господ: Бива радост пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје (Лк.15,10). Због чега се, онда, предајеш нераду, грешниче? Зашто се предајеш очајању?
Чега се плашиш кад на небу бива радост због твог покајања? Анђели се радују, а ти се предајеш немару? Арханђео објављује покајање, а ти се бојиш? Нераздељива Тројица којој се клањамо те позива, а ти уздишеш!“ (Св. Јефрем Сирин, Позив на покајање)
Приђите, љубљени, и бацимо се у море милосрђа Божијег док није наступио тај Страшни дан. Сам Бог нас позива: Ходите к мени сви… и ја ћу вас одморити (Мт.11,28). Он позива све, будући да хоће да се сви спасу. Нека се нико не колеба. Јер, Он каже: Онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн.6, 37). А ко је тај који му долази? Онај ко слуша Његово Слово и испуњава Његове заповести. Послушајмо га и повинујмо му се…
Мењамо своју логику, молитвом очишћујемо, благодаћу озарујемо да она може да созерцава Вечни Живот, да може да буде свесна и да види чему тежи. Да може стално да стоји стоји пред лицем Божијим да из дубине душе себе осуђује на пакао, а да при томе прима изливе Божије Љубави, који јој се дају сразмерно дубини самоосуђивања и спознаје њеног пада. Ти изливи се дају јер је душа покајањем безбедна од узношења .
Покајање је неопходан подвиг за улазак у Царство Небеско. Оно је свлачење мрака душе. Искорак из палости. Оно је повратак.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Великани који се памте

Ребека Вест

Један од највећих српских пријатеља и особа која је са највећом љубављу писала о Србима и о нашој земљи је Ребека Вест. Нажалост шира јавност о њој зна веома мало или ништа.
Рођена је у Лондону под именом Сесилија Исабел Ферфилд 1892. у новинарској породици. Отац јој је умро док је била млада, па се са мајком сели у Шкотску. Ту се школује и узима уметничко име Ребека Вест. Укључује се у покрет суфражеткиња (прве феминисткиње) и бори се за женска права, пре свега за глас на изборима. Ради као новинар и есејиста у неколико листова. У том периоду упознаје чувеног писца Херберта Џорџа Велса са којим је имала једно дете. Активно учествује у политичком животу.
Године 1930. се венчава за банкара Хенрија Ендруза са којим остаје у браку све до краја живота.
У склопу групе британских интелектуалаца први пут долази у Краљевину Југославију 1936. године. Очарана је природним лепотама и људима Балкана за које тврди да су „нова младост Европе“. Посебне пријатељске односе је имала са владиком Николајем Велимировић за кога је рекла да је „најизузетније људско биће које сам икада срела” и са српским писцем Станиславом Винавером.
О Југославији је 1941. године објавила књигу „Црно јагње и сиво соко“ у којој је са великом топлином и љубављу описала балканске народе. Књига је забележила топао пријем међу публиком и имала је неколико десетина издања. Критичари су је сматрали за ремек дело.
Током Другог светског рата је доста путовала и писала ратне репортаже и есеје. Отворено је подржала равногорски покрет и генерала Драгољуба Михаиловића. Добитница је неколико значајних признања и титуле „дама“ од британске краљице. Умрла је у Лондону 1983. године.
У комунистичкој Југославији штампање њених дела је било забрањено због идеолошких разлога. Била је потпуно заборављена.
Прво српско издање њене књиге „Црно јагње и сиво соко“ је изашло тек пре неколико година.

И. ГРБИЋ

Обавезно посетите
Музеј Јована Цвијића

У једном од најлепших делова Београда Копитаревој градини налази се музеј српског научника Јована Цвијића. Његовој аутентичности доприноси чињеница да се налази у згради у којој је Цвијић провео последње године свога живота. Концепција изложбене поставке је подељена на два дела. У једном можете видите како је изгледала кућа овога великана а у другом његов животни пут, награде и сведочанства о богатом научном раду. Изложени су његови оригинални списи, цртежи и нацрти. Овај музеј је идеално место да се упознате са делом великог Јована Цвијића

више о музеју видите на:
http://www.mgb.rs

Мудрости

Кукавице умиру много пута пре своје смрти, јунак само једном. (Вилијам Шекспир)

Тело у Америци, душа у Бресници

Као млада учитељица учила је ђаке зашто се и како воли отаџбина, а само неколико месеци касније, кад је немачка војна сила напала Србију, зграбила је пушку и показала како се отаџбина брани.
Из Бреснице, питомог села у чачанском крају, из породичне куће оца Михаила, витеза са Солунског фронта, преко Равне Горе, оне устаничке, непокорне, отишла је праву у – историју! Са борбених страница историје Равне Горе нико је не може ни помаћи, ни заобићи.
Рођена је у ратно доба када је српска престоница била у пламену и рушевинама, када се низ њене улице сливала немачка и српска крв и када је беседа легендарног мајора Драгутина Гавриловића ушла у све српске кући и, мало касније, у све светске антологије ратних беседа: „Јунаци, тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да бринете за своје животе који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину. Живео краљ! Живео Београд!“ Учитељица Милка Баковић је често изговарала делове ове беседе.
Преминула је на дан породичне крсне славе светог Стефана у америчком граду Милвокију пре дванаест година, а оживела недавно у Србији, у завичају. Њен братанац, познати чачански лекар Јово Бакић подигао је својој тетки леп споменик и на њему оставио вечну поруку: „Тело у Америци, душа у Бресници“. Ту племениту душу многи памте.
Иза Милке Баковић остало је њено обимно дело, остала је књига „Наци-фашисти и комунисти – они су исти“ објављена у америчком граду Милвокију пре готово три деценије. Књига је изазвала велику пажњу српске јавности у отаџбини и расејању – она говори о Равној Гори, о покрету који је никао на овој планини, о генералу Дражи Михаиловићу, отпору нацистима и комунистима, о Брозовим казаматима у којима је ломљена кичма честитим Србима и кроз које је провела и она. Милка је провела дванаест година у пожаревачкој робијашници само зато што је била саборац генерала Михаиловића и што је од фашиста и комуниста бранила српски народ. Књигу су два пута обновили „Погледи“ из Крагујевца под уредништвом Милослава Самараџића.
Милка Баковић је писала о другима, али су и многи српски писциписали о њој. Супруга др Јове Баковића, Милица, иначе професор књижевности и градски библиотекар сачувала је богату библиографију. О Милки Баковић, поред Самарџића, писали су Драган М. Сотировић и Брано Јовановић, Слободан Ћировић, Милољуб Пантовић и Радул Марковић, Горан Давидовић и Милош Тимотијевић, Душан Трбојевић, Радмила Стојиљковић-Лабан…
Аутор овог прилога уврстио је Милку Баковић у своју књигу „Равногорци говоре“, објављену у издању отачаственог покрета Образ у Београду пре петнаестак година. Аутор наведене књиге познао је Милку и њеног супруга Радоја Радосављевића у њиховој кући у Милвокију. Милка је говорила како се после дугогодишње тамнице ишчупала иза канџи комунистичких зликоваца, како се удала и нашла у Америци.
Ових дана у Београду се појавила још једна књига, исписана женском руком која је преживела Брозове казамате и која је познавала многе жртве комунистичке тираније. Реч је о Радмили Стојиљковић-Лабан која је у својој књизи са ироничним насловом: „Социјалистички рај“ изузетно лепо пише о Милки Баковић. Пише она о том суровом казамату у којем су биле заточене супруге, кћери, мајке и сесте Дражиних сабораца, прогоњене само зато што се нису мириле са комунистичкиом суровом владавином. На првом месту, по чврстом карактеру, Радмила истиче Милку Баковић, младу и лепу учитељицу која је са пушком у руци сведочила о својој неизмерној љубави према отачаству. Радмила на 48. страни своје књиге пише да је Милка имала такво држање да су јој се сви дивили. Милиционерке је с презиром гледала. Ако би јој се нека од њих обратила, Милка је не би удостојила одговара. За књигу Милке Баковић, Радмила Лабан каже да верно приказују паћенички живот, малтретирање, понижавање и кажњавање по затворима.
Књига Радмиле Лабан изашла је пре скоро две деценије у Аустралији да би се ових дана, добротом приређивача појавила и у Београду.
Сви су се, нема сумње, дивили Милки Баковић због њеног отпора комунистичком насиљу и њеној спремности на сваку жртву како би сачувала свој образ и своје достојанство. Али и Баковићева је умела да се диви другим затвореницима које су чувале своју част. У њеној кући у Милвокију, пред Душаном Трбојевићем, Дражиним официром, и аутором овога текста причала је о моралној висини Бранке Јанковић, рођене Давидовић, из Драгачева, удовици Дражог команданта Милутина Јанковића. Бранку је у затвору посетио Ратко Дражевић, шеф злогласне ОЗНЕ у чачанском крају, чију су руке до рамена биле у крви српског народа. Прво што је Дражевић рекао Бранки било је да је млада и лепа и да не треба да дозволи да та младост и лепота вену по затворима. Рекао је даље да јој се отвара пут спасења, да ће одмах бити пуштена из затвора ако на суђењу генералу Михаиловићу посведочи да га је виђала како седи са немачким официрима и како их као савезнике угошћује. Бранка је на то рекла да није истина, да никад такав призор није видела, на шта је мајор рекао да и он зна да то није истина, али ће она, ако то посведочи, бити пуштена са робије. На то је Бранка узвратила: „Зар да оклеветам венчаног кума! Никада!“ Тако је мајор сазнао да је Бранку и Милутуина венчао генерал Михаиловић. Тако је Бранка Јанковић остала у затвору, али је сачувала образ.
А жандармеријски потпоручник Милутин Јанковић, који је међу првима стигао на Равну Гору да би се придружио генералу Михаиловићу је био „вођа одреда смрти“. Тако је названа ова четничка групација која је извршила први јуриш на Немце у окупационом Краљеву и која је заробила немачки тенк. Било је договорено да четници и партизани заједно, из два положаја, нападну окупирани град, али су комунисти, по обичају, слагали. Они су чекали да четници изгину како би они ушли у град. Били су кивни на Милутина Јанковића што је остао жив. Бранка Давидовић била је осуђена на вишегодишњу тамницу зато што се удала за Милутина Јанковића.
О свему овоме могло би се писати и нашироко и надугачко, али је ред да се вратимо Милки Баковић. Већ од децембра прве ратне године остварила је своју жељу: постала је борац са пушком у руци равногорске чете у Мрчајевцима и учествовала у ослобађању Чачка и опсади Краљева. Она је обављала и друге веома поверљиве дужности. Веома отресита и сналажљива у свим приликама, вешта у прерушавању, учитељица Милка Баковић се као проста сељанка са торбом о рамену и корпом с јајима, користећи се теретним возовима и запрегама. Најчешће пешице, кретала по окупираном Београду, испуњавајући, тако налог Врховне команде у повезивању Михаиловићевих сарадника који су живели у илегали. Сличним пословима обавештајне природе, у којима је испољавала невероватну умешност, боравила у Хомољу, по градовима Србије и Црне Горе, где је, близу Колашина, први пут видела Драгишу Васића, који ју је прихватио као своје дете и све време рата очински бринуо о њој.
Срела је све знамените људе Равногорског покрета, многе официре и политичаре: др Стевана Мољевића, др Ђуру Ђуровића, др Војислава Андрића, др Милана Шијачког… Ипак најмилији су јој били сусрети с Чичом, као су звали генерала Михаиловића.
После четворогодишњег ратовања Милка Баковић је пала комунистима у руке. Било је то у Босни 13. маја 1945. године. Осуђена је на вишегодишњу тамницу. Кад је изашла са робије досетила се како би могла да изађе и из државе. Протурила је писмо у листовима српске емиграције и тражила-мужа! Једини услов је био да је држављанин Америке и да је може спасити паклених мука. Тако је из Чикага у Београд дошао Раде Радосављевић. „Кад су звекнули златници“, записала је Милка, „знала сам да ћу добити пасош“. О напуштању отаџбине, професор Милица Баковић из Милкине књиге издвојила је овај део: „Ускоро авион узлете. Полете високо и крену на свој прекоокеански пут. А ја, и поред тога што сам толико желела да овај час доживим, горко заплаках. Сузе су ми бујицом квасиле лице уз пригушене јецаје болног ми срца. Јесте, спасила сам се комунистичког дугогодишњег ропства, али можда никад више нећу видети толико вољену родну груду – моју Србију. Можда никад више нећу осетити заносни ми мирас њива и ливада моје брежуљкасте Шумадије. Никад више нећу проћи кроз моје родно село, нити тамо посетити гробове мојих родитеља и мога ђеда и бабе. Као да ми се нешто од срца цепало, одвајало, што се можда никада неће к њему вратити. И никада то моје преполовљено срце, чији је већи део остао у мојој Отаџбини, неће закуцати весело и срећно – као што је куцало, и живело, за свој родни завичај…“
Ни њено срце, ни њену душу, ни њену етику, ни њену оданаст Отачаству, ни њено јунаштво Србија није заборавила.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Споменик цара Николаја

Пре тачно деведесет година велики српски државник Никола Пашић је покренуо акцију за подизање споменика руском цару Николају II у Београду. Отварајући штедну књижицу на коју је уплаћивао новац потребан за подизање споменика мислио је да ће његова жеља бити испуњена. О овој намери јасно говори одељак из његовог тестамента: “У случају моје смрти новац по овој књижици предати председнику Народне скупштине, са жељом, да Скупштина реши, да се овај новац употреби на подизање споменика благоупокојеном руском цару Николају у знак захвалности српског народа.“ Почетни износ на штедној књижици је био 650 000 динара, а та сума је до 1944. године порасла на 1 800 000. Пашић умире 1926. године а његова опорука је небригом савремника заборављена. Новац је стајао на рачуну све до 1946. године када га нова комунистичка власт одузима.
Следујући моралним и цивилизацијским нормама Духовно-национални центар „Св. владика Николај“ покреће велику акцију да се Пашићева опрука изврши. Тиме би се и српски народ сетио свог великог пријатеља цара Николаја. Потребно је подсетити ширу јавност да је на почетку Првог светског рата, када је наша Отаџбина била војно нападнута од Аустро-угарске и осталих земаља Централних сила, руски император је објавио рат српским агресорима, стављајући им до знања да ће свим силама стати у одбрану Србије. Цар Николај је упутио на фронт десетине хиљада руских добровољаца да бране своју једноверну и једнокрвну браћу од непријатеља. Тиме је он заувек остао у трајном сећању српског народа као заштитник Светог Православља и свих Словена. Једина два спомена цара Николаја у Србији су улица на Врачару и храм овоме светитељу коју је подигнут у нашем Центру.
Иницијативу за подизање споменика цару Николају упутићемо извршним органима Републике Србије (Председнику, Скупштини и Влади) надајући се да ће она бити прихваћена. Овим потезом би се још више ојачали српско-руско односи који бележе своју узлазну путању.
Са овом акцијом упознаћемо и дипломатске представнике Руске федерације у нашој земљи, подворје Московске патријаршије у Београду и велике руске компаније које послују у нашој земљи.
Чинећи ово надамо се да ће српски народ на достојан начин показати своје поштовање и љубав према цару Николају II и испунити жељу нашег великог државника Николе Пашића.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

Повратак оклеветаног великана

Недавна рехабилитација кнеза Павле и пренос његових посмртних остатака у Србију, отворила је нове расправе о његовој личности. Да ли је он био издајник како комунисти и поједини монархисти тврде или човек коме су судбина и време доделили веома тешку улогу?
Рођен је 1893. у Санкт Петербургу од оца Арсена (брат краља Петра I Карађорђевића) и мајке Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато. Школује се у Женеви, а по повратку Карађорђевића у Србију завршава Другу београдску гимназију. Студирао је на Оксфорду.
Учествује у Првом светском рату као коњички потпуковник. У избеглиштву ради у Црвеном крсту и помаже војном руководству.
По повратку у земљу жени се са кнегињом Олгом најстаријом кћерком грчког принца Николе. Кум на венчању му је био будући британски монарх.
Досељавају се у Београд 1925. године. Кнез Павле је још од школовања развијао идеју да направи музеј модерне уметности. Та жеља му се остварила када се краљевска породица преселила на Дедиње. Стари двор у којем су живели Карађорђевићи претворен је у музеј. Декретом краља Александра кнез Павле је 1933. године проглашен за управитеља свих музеја у тадашњој краљевини.
По атентату на краља Александра у Марсеју кнез Павле са Иваном Перовићем и Раденком Станковић преузима управу над намесништвом пошто је будући краљ Петар II био малолетан. Нису му пријале државничке обавезе и сам је признавао да једва чека да преда власт младоме Петру. Он је био човек уметничког сензибилитета ненавикнут на политичке интриге.
Мрачна сенка нацистичке Немачке се надвијала над Србијом. Ужасавајући се рата и новог страдања трудио се да постигне мировни споразум. То је и успео кроз потписивање Тројног пакта по којем би Србија била неутрална. Енглезима то није одговорало па су преко војног удара југословенских официра сменили кнеза Павла и протерали га из земље.
Рат је провео у беди у неколико афричких земаља. Захваљујући рођачким односима са британским монархом враћа се у Европу 1948. године. Живи у Женеви, редовно посећује Лондон и европске престонице.
Жеђ за уметношћу га никада није прошла. До краја живота је куповао, али и поклањао вредна уметничка дела.
Последње године свог живота проводи у Паризу где и умире 1976.

ИВАН ГРБИЋ

Препоручујемо

Књижевност

У најпознатијој причи чувеног руског књижевника Гогоља откривена је нова страна руског живота. Гогољ се највише фокусирао на промену човека који од сиромаха постаје богаташ.

Чувена документарна емисија „Квадратура круга“ Бранка Станковића добила је и своју писану верзију. У овој књизи сабране су мисли аутора о причама које је снимио, о српском духу, као и о хуманости.

О злочиначком нацистичком режиму написано је много књига. Ипак роман „Убоги у Лођу“ на специфичан начин описује најстрашније странице људске историје и открива многе заборављене ствари.

Ако се питате где је нестала слобода штампе, коме служе данашњи медији, идеална књига за вас је дело чувеног српског новинара Слободана Рељића „Одумирање слободних медија“.

Филм

Руски филм „Била једном једна жена“ доноси емотивну причу о једној Рускињи која покушава да преживи у тешким временима. Иако страда она никад не губи наду.

Часописи

Сваке друге среде уз примерак листа „Политика“ бесплатно добијате додатак „Руска реч“. У њему можете пронаћи све што вас занима о савременом животу Русије.

Балет

Највећа балерина данашњице Светлана Захарова поново ће се представити српској публици, овога пута у чувеној представи „Жизела“ 8. децембра у Сава центру.

Мудрости

Телевизија је проналазак који је омогућио да у својој дневној соби видите људе које иначе никада не бисте пустили у кућу. (Дејвид Фрост)

Бисери српске архитектуре

Прва помисао када поменете Народну скупштину или Владу Србије су вампири који сишу народну крв, познатији под називом српски политичари. Да би се задржали у границама пристојности (пошто не било довољно звездица да прекрију увреде и псовке на њихов рачун) прелазимо на следеће питање. Колико познајете историјат и лепоту зграда у којима се ове институције налазе? Вероватно мало. Један од разлога за то је херметичка затвореност ових зграда и изолованост од обичног света. Други већ стандардно српско незнање.
Дом Народне скупштине се налази у самом центру Београда. Први план за његово подизање је направио Константин Јовановић. Пошто је његов план подразумевао само једну салу за скупштинска заседања, а Србија је имала два парламентарна дома расписан је нови конкурс на којем је победио Јован Илкић. Камен темељац за Народну скупштину је поставио краљ Петар I Карађорђевић 1907. године. Градња је прекинута због Балканских и Првог светског рата. По завршетку рата градња се наставља али под управом Петра, сина Јована Илкића. Постоји легенда да је краљ Александар Карађорђевић намерно отезао са завршетком зграде пошто је постојало прорoчанство да ће бити убијен када зграда буде довршена. Краљ Александар је убијен у Марсеју 1934. године а две године потом је зграда довршена. У служби краљевине је била само пет година. У току Другог светског рата у њој је било немачко седиште за Балкан а после рата зграда скупштине комунистичке Југославије. У њој је одржан Први самит несврстаних држава а позната је и као место где је било изложено тело Јосипа Броза Тита пре сахране. По распаду Југославије постаје скупштине СРЈ, а данас је Дом народне скупштине Србије.
Грађена је у духу академског традиционализма са бројним украсима и богатом унутрашњом декорацијом коју је пројектовао руски архитекта Николај Краснов. Испред скупштине се налази чувена скулптура Томе Росандића „Играли се коњи врани“. У улазном холу су скулптуре цара Душана, Карађорђа и хрватског краља Томислава. Сутерен зграде је обложен зеленим каменом који одаје утисак монументалности. Има две сале за заседање. Једна је велика у којој се и сада заседа а друга је намењена за пленарне сусрете. Кабинети су украшени ламперијом, најчешће од храстовог дрвета, а по лепоти се истичу библиотека и салон кнеза Павла са прелепим намештајем и декорацијом зидова.
Зграда Владе Србије се налази на углу улице Кнеза Милоша и Немањине. Првобитно је намењена за министарство финансија Краљевине СХС. На конкурсу за план зграде два пута је победио Николај Краснов. Његова замисао је била затворени квадратни блок са двориштем који би красила монументална фасада. Зграда је подигута за две године (1926-1928). Служила је за потребе министарства финансија све до Другог светског рата. Немци је од 1941. године користе као седиште управе за Београд. По завршетку рата у њој је била смештена извршна власт социјалистичке републике Србије. По распаду Југославије овде је смештена влада Србије у којој се и данас налази. Током НАТО бомбардовања 1999. године зграда је претрпела многобројна оштећења која су санирана а дозидана су и два спрата. Испред зграде Владе је убијен премијер Зоран Ђинђић 2003. године.
Фасада зграде владе је богато декорисана а на њеном врху се налази скулптура „Србија“ коју је урадио Ђорђе Јовановић. Лепота и монументалост зграде је требала да представи величину и снагу тадашње краљевине. На првом спрату зграде налази се сала за одржавање седнице Владе која је сачувана у аутентичном изгледу. Декорисана је ламперијом и апликацијама на зидовима из доба изградње. Красе је и два лустера од чешког кристала. У протоколарне сврхе користи се и мали салон на истом спрату. На трећем и четвртом спрату налазе се кабинети неколико министарстава. Вреди поменути и малу салу у којој су се одржавале седнице Владе за време реконструкције зграде. Занимљива је и историјска сала у којој се налазе реплике застава Србије од Карађорђе до данас и портрети свих премијера.
Зграде Дома народне скупштине и Владе Србије плене својом монументалношћу и лепотом. Саграђене да очарају посетиоце оне то чине и данас. Вредно помена је да се обе зграде налазе у одличном стању и да се савршено одржавају. А што се тиче паразита који седе у њима за то смо искључиво ми криви. Изабрали смо их.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Интервју: песник Ратко Марковић Риђанин

Рамена векова на светој земљи

Песник и писац широке песничке радозналости Ратко Марковић Риђанин, рођен је у Сребреници. Jедан је од ретких који је своје људско и песничко биће напајао и на зденцима Свете Горе где је у десетине наврата боравио око две и по године. Радио је на опису старе српске књиге; руске и бугарске; у ризници и у Типикарници Светог Саве српског у Кареји, престоници Свете Горе. У четрнаест, до сада објављених књига Ратко Марковић је најдубље трагове стваралачког искуства остварио у поетским књигама посвећеним Светогорју. Он у својим књигама открива тајне и лепоту молитвеног тиховања, молитвене и искушеничке скрушености, заустављено време у овој оази угроженог православља. Зато смо са њим разговарали за „Глас са Цера“ о томе како је отишао на то свето место, какав је то осећај припадати и боравити на Светој Гори и о утицају овог богатог искуства на његову поезију.

Када сте први пут ступили на Свету Гору и шта вас је довело тамо?
Андрић у својим записима каже да не бира човек посао, него га посао зграби и он иде даље тим путем. Мислио сам да је то што каже бесмислено, међутим, на себи сам увидео да је у праву. Мене је посао одвео у Хиландар те 1984. године са дивним библиографом мр Миодрагом Живановом, који је водио екипе библиотекара да опишу каталошки Библиотеку манастира Хиландара. Ипак, мора бити и још нешто, а то је она духовност коју човек носи у себи, изабран сам у екипу јер сам био по карактеру такав. За секуларизовану управу Народне библиотеке Србије у Београду, добро је било да тамо идем међу оне, јер сам ја био за њих онај од оних, па је и боље да сам што даље и што чешће тамо. За мене је било невероватно да се нађем на Светој стопи, ту где из трагова Светога Саве и Светога Симеона ниче радост живота и наше надање дан данас. Њихов животни пут је надахнуће за мене, не само у одрицању земнога блага, јер, они се не одручу, они додају, они се несебично уграђују у свој народ и своје отачество. Они зидају векове, не само храмове и куле од камена где ће главу склонити и онај који је никад није имао где склонити. Они духовно обнављају свакога ко уме да дође на бистре изворе где исијава снага непресушног врела. То је саобразност с природом, с људима, то је пут преко божанске равни где је све одувек видљиво, јасно. Недвојбено је шта је добро, шта води паду. Кад Св. Симеон упозорава младе људе у Житију Св. Симеона списаном од Св. Саве, да не изображавају ружне ствари о људима, замрзнут ће их па неће моћи даље радити ни добре ствари, куд ће бољи савет. Градити је напорније, али, благотворно. Данас живимо у свету где доминира рушилачки фактор. Некакве промене постају континуитет, рушење система вредности у књижевности, у политици, у економији, у породици, а на духовном плану је на сцени бруталност, атеизација није само у обичном народу, нарочито на Западу, према Чарлсу Тејлору (Доба секуларизације, 2011), то је историјски ток кроз науку, уметност и свакодневни живот, али, и кроз црквене институције. Дакле, то је неизвесност која је с нама, живимо је, но, како би велики руски сликар Маљевич рекао одмах након Октобарске револуције, Бог није збачен. Није, сва три пута се спајају и воде ка Богу, и пут уметности, науке и религије.

Какав је био први сусрет с монасима тамо?
Још при уласку на Свету Гору упознао сам монаха Хризостома (Столића), који се ту на улазу у бродић задесио у Јерисосу. Био је предусретљив, разговорљив, оштра погледа. Чинило ми се да погледом чита моје мисли. Он је био ризничар, задужен за екипе из света. Обављао је посао ревносно. Исто тако сам на путу за Кареју, седиште Свете Горе упознао о. Митрофана, тадашњег епитропа. Са њим никад нисам имао ближи контакт, нити разговор. Деловао ми је престрого. Изгледа да се нисам преварио. Слушао сам блаженопочившег игумана Хиландара Мојсија кад прича о епитропу Митрофану који му је тражио узгред у сусрету на порти да прекине дуге разговоре и договоре по неким темама, у више наврата. То треба, по о. Митрофану: одсечно прекинути, па ти си игуман, удари руком о сто и реци, има да буде овако! Игуман Мојсије наставља кроз смех: ја станем, слушам га, па му кажем: и бре бре, кад би ја тако удар’о руком о сто, ђе би ти сад био!? Од тада само ме поздрави и пролази, не пита више ништа. Данас је у Хиландар игуман Методије, сталожен монах, очешљана погледа, млад, али са добрим искуством у руковођењу. Њему припада тешко време искуством у руковођењу. Њему припада тешко време обнове након пожара.
Наравно, ја сам видео истрајност код свих међу монасима, и код садашњега игумана, обнова Хиландара тече споро и тешко, али, квалитетно. Обнова је то и народа, а она је још спорија и тежа, посрнуће, разградња тече вековима, међутим, кад силе зла мисле да су завршиле посао, тад почиње њихов пад, а узлет оних који векове носе на раменима Нама су векови на плећима, али, српски народ има у себи енергију која ће донети плодове, и то, много блиставије, духовна енергија је у нама сила која се не да свладати, а телесна се обнавља попут корова, само да се успостави линија раста. Она је већ ту.

Да ли сте имали призив за боравак на том светом месту?
Призив имају монаси, ја сам дошао, верујем, силом која ме води кроз живот, дакле руком блаженства, руком коју нико не може оспорити, мада је велики број данас оспорава. То је рука вечног, она ме довела путем на коме сам схватио блаженство, смиреност, шта је сила речи, сила истине, а Истина је једна, ми имамо сви своју истину о нечему, али, свет стоји на руци закона, на руци Истине, једне и једине, ма како је ко звао. Та Истина ми даје осећање радости у постојању на свакоме месту и у свако доба.

Шта вас поново враћа у Хиландар?
Враћају ме осећања вечног плама у очима, на стазама од манастира до манастира, осећања смирености и смерности човека пред човеком, осећања монашке скрушености која открива човека мањим од мрве хлеба, а, управо у ономе који се сам саобразио с мрвом, осећам блиставо лице небеског, бескрајног, недодирљивога. Осећам да кроз мене теку векови, људи, путеви; тече вриска радосних и плач убогих; тече сав свет намах; и, нема мртвог ни живог, све је у Једном, и ја са свима, па зар може бити величанственији овај свет од тог осећања, саосећања са блаженима и унезверенма!? И бити у радости где се чује шкрипа мора под плећима маслињака.Радости ме река скрушености пред Христом и Тројеручицом. Радости ме тај плам свеће пред којим монах Никанор стоји смирен к’о свећа; радосте ме очи ризничара Јосифа који отвара с ризницом и своје срце пред поклоницима и светињама; радости ме осмех о. Милутина, осмех благости и топлине топлији од врућега хлеба; радости божански бруј за певницама; радосте Спасови извори; радосте титраји на лицу винограда млађи од младе пред олтаром…

Да ли сте бољи након времена проведеног у Хиландару? Какав је утицај Хиландара на ваше стихове?
Ако сам стрпљивији, стиднији, уздржанији; ако гледам и слушам усредсређеније; ако се уздржавам од исхитрених оцена; ако сам сигурнији према ближњима; ако сам ређе у конфликту са собом и околином; ако сам схватио да је за нормалан живот довољно бити нормалан; чини ми са да јесам, онда је то велики утицај који сам осетио са тог светог места Хиландара. И поред тога, заобио са ниску стихова који су сабрани у књигу Весла за грешнике (2006) из књига Стопа, Отајник, Ваљагор и периодике. Једна од мојих песничких књига Отајник (1998), настала је при само једном одласку и боравку од месец дана у Хиландару, објављена је те исте године, пред нови полазак у септембру. Уз Стопу (1998) у којој су већина стихова настајали везано за Свету Гору од 1984-1998. објавио сам и три разгледнице са мотивима Хиландара, а уз књигу Отајник још једну разгледницу. Ове књиге су изванредно примљене, неки критичари сматрају да сам оформио лирску светогорску песму као засебну форму (Милован Ј. Богавац, Јован С. Радојчић), други сматрају да је то лирика која одушевљава. Мислим да јесте у тим стиховима основно осећање одушевљење. Па куд ће бољи осећај од тога да су наши преци били у сазвежђу тада првих по култури, у саодносу са блиставим умом тога времена који предњачи у градитељству храма и узношењу човека до божанске равни.

Ваша нова збирка Тркалиште изазива особиту пажњу, шта је ваша основна порука?
То што је свет и живот тркалиште, тркалиште и тачке у тачки, и звезде међу звездама, и звери међу зверима, само је разлог да се додатно активирамо и да развијамо брзину већу од брзине, да се престигнемо да бисмо у миру умели да свет сагледавамо, да се једни другима радујемо, да разумевањем отварамо скривнице, да ритмом радости васкрсавамо невидљиво.

Након дугог боравка на Светој Гори, шта нам поручујете?
Поручујем вам да се саображавате са вечним. То је мера сему. Узалудно је имати сав свет у руци с празним срцем. Узалудно је гомилати материјално и отимати му разлог постојања посвајањем, јер, чему оно што не користи теби ни другима?
Ако човек нема шта из себе поделити с другим човеком, сво благо му је узалудно. Уствари, он је сиромашнији од најсиромашнијега.
Схватио сам да је за леп живот довољно само оно што обезбеђује ритам живота у миру. Да је највеће откривење, откривење Бога у самоме себи. Схватио сам да су и монаси људи. И да су међу људима све слабости људске живе.
Схватио сам да су узалудне све силе које силом покушавају да успоставе контролу над силом духа.
Схватио сам да је и ова сила која се светом сили и поразно успоставља ред небројеним невиним жртвама, сила која се обрушава у себе. И да саму себе узиђује у темељ новом.
И да је свет на прагу новог света. На вратима величанствене лепоте.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Прича о најдубљем човековом паду (филм „Морфијум“)

РЕЖИСЕР: АЛЕКСЕЈ БАЛАБАНОВ
ГОДИНА: 2008
ЗЕМЉА: РУСИЈА
ЖАНР: ДРАМА
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ЛЕОНИД БИЧЕВИН, ИНГЕБОРГА ДАПКУНАЈТЕ, АНДРЕЈ ПАНИН, КАТАРИНА РАДИВОЈЕВИЋ

За екранизацију великих књижевних дела пре свега је потребна умешност редитеља. Неопходна је и одлука да ли ће се филм дословно придржавати дела или ће пронаћи своје виђење предлошка. И један и други пут се често заврше катастрофално. То је најуочљивије у екранизацијама Толстоја или Достојевског.
Ипак руски филм „Морфијум“ избегао је ове замке. Познати редитељ Алексеј Балабанов је вешто у овом филму искористио литерарни предложак приповетку „Записи младога доктора“ Михаила Булгакова комбинујући је са својим изванредним уметничким сензибилтетом.
Радња филма се дешава у Русији 1917. године. Млади лекар Пољаков (изванредно га тумачи Леонид Бичевин) послат је на прву службу у забачено село далеко од тадашње престонице Санкт Петербурга. Он је дубоко несрећан и незадовољан собом. Недостају му град, пријатељи, иритира га сујеверје житеља места, а и гадљив је на тешке операције. Почиње борба са менталитом, а тешку околност представља и сиромаштво и глад, као и ера промена које су у току. Спас проналази у морфијуму, несвестан да временом постаје зависник. Он мисли да је то пролазно и да се може лако скинути са овога наркотика. Оперисан од спољашњости он почиње да повређује друге мислећи само на нову дозу дроге. Ове сцене су урађене веома уверљиво и веродостојно приказују агонију живота једног наркомана који се завршава трагично.
Поред ове личне докторове приче веома је реалистично описана и револуционарна историја Русије. Приказане су сцене самоуништења, најгорих човекових особина које испливају у тешким временима. И поред овога уживаћете у прелепим сликама руске зиме, опису живота неуких али добронамерних сељака. Сценографија је очарајуће урађена. Водило се рачуна и о најситнијим детаљима који доприносе аутентичности филма.
Млади глумац Леонид Бичевин бриљира у улози лекара Пољакова. Пажњу српске публике је привукла и улога Катарине Радивојевић која тумачи лик веома сличан лекару, али је њен „наркотик“ похота која је доводи до најгорих стања људске душе.
Извандредна режија Алексеја Балабанова уз добру обраду књижевног предлошка довела је до правог ремек дела. Оно нам приказује тешку људску судбину, преломне историјске догађаје али и колико човек може да падне.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Песме Јована Дучића

Ave Serbia

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала –
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Подне

Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И мирису хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.
Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште вали,-
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.

JОВАН ДУЧИЋ

Песме Новице Тадића

Пуне руке посла

Ту си. Приспела си.
Ту си. Има те
свуда, и пуне су ти
руке посла.

Раздиреш, сечеш,
и крике
заточене ослобађаш.

Ти си господарица
која послује.
Ти црни покров,
нежно,
преко света навлачиш.

После болести

После кратке и тешке
болести,
он записа стих
пламен и бесмислен.

Гледао је и читао.
Читао, гледао, стењао.
Није могао да поверује,
па позва прве суседе.

Суседи ко суседи,
седе и госте се.

Као и обично,
на поезију гледају бело.
Песма је тамни прираст.

НОВИЦА ТАДИЋ